Две жене и један рат

Драма „Две жене и један рат” Јелене Кајго бави се животом две изузетне жене, које се срећу у Београду непосредно по завршетку Првог светског рата. То су Мејбел Грујић коју су у Београду сви звали Мабел, па јој је то име и у овој представи, Американка удата за српског дипломату Славка Грујића, и Јелена Лозанић, удата за великог српског добротвора, Американца Џона Фротингама. Кроз разговор ове две жене пратимо историјске догађаје у Србији и Америци пре и по завршетку Првог светског рата... Представа „Две жене и један рат” по делу Јелене Кајго, у режији Алека Цоњића биће премијерно изведена у суботу, 21. децембра у Дому Јеврема Грујића у Београду. Ликове Мабел Грујић и Јелене Лозанић оживеће глумице Вјера Мујовић и Марија Бергам.

– Радња комада дешава се дан након венчања краља Александра и краљице Марије, дакле деветог јуна 1922. године, и то управо у Дому Јеврема Грујића, што представи даје занимљиву дозу аутентичности, јер је Мабел Грујић живела баш у тој кући. Привукла ме је тема коју сам обрађивала у комаду, а то је доброчинство, филантропија, и врста најчистијег родољубља која је била одлика тих страшних година и догађаја у вези са Првим светским ратом, каже Јелена Кајго и додаје:

– Било је велико искушење али и велико задовољство оживети ликове Мабел Грујић, Јелене Лозанић, Михајла Пупина, подсетити се какве су ствари радили у то време. Рецимо, Пупин је у Америци заложио цело своје имање да би се обезбедио новац за пробој Солунског фронта, лобирао је за помоћ Србији истрајно и неумољиво.

Мабел Грујић је, прича Јелена Кајго, била припадница светске елите, дружила се са Теодором Рузвелтом, Вудроом Вилсоном, са Романовима, краљевском породицом у Енглеској, са Џени Черчил, и многим другим важним личностима тог времена. Ипак, и поред богатства и утицаја који је имала, она је већи део живота провела у Србији трудећи се на сваки начин да помогне. Основала је са Пупином у Њујорку Српски комитет за помоћ, потом Српски потпорни фонд у Лондону... Са мужем Славком и српском војском преживела је егзодус и повлачење преко Албаније, а онда после рата прикупила средстава за оснивање Америчке куће за ратну сирочад у Црквеници, потом и за оснивање Универзитетске библиотеке у Београду... Била је неуморна и племенита особа.

Фасцинантан је и лик Џона Фротингама, мужа Јелене Лозанић, који је дипломирао на Харварду, и као припадник једне од најбогатијих и најугледнијих америчких породица тог времена донирао је Србији огроман новац.

– У данашњем односу реч је о милионима долара. Затим, отварао је болнице и сиротишта у Ђевђелији, Врању, Сремској Каменици, потом у Ници, спасио је живот неколико хиљада српске деце. А Џон Фротингам нема ни улицу ни споменик у Београду. Ретко ко је уопште чуо за њега. Мислим да је то недопустиво. Такве људе заиста не смемо заборавити. Са друге стране, чини ми се да овакве приче могу бити инспирација и коректив нама који живимо у данашњем тренутку, у времену егоманије, селфија, ријалитија, таблоида, друштвених мрежа на којима се шири застрашујуће море мржње, злобе и зависти – каже наша саговорница уз коментар:

– Ми дакле живимо у затрованој средини и физички и духовно, као народ посрћемо и чини се да смо у сталној регресији. Зато је важно да се кроз овакве теме и личности, изнова преиспитујемо и оријентишемо. Јако волим тај период српске историје, сам крај деветнаестог и почетак двадесетог века, пре него што су почели да се нижу ратови, период када се ствара истинска српска политичка, научна и културна елита. Свакако је драгоцено осврнути се на то време, али и на људе који су га својим духом и добротом обележили.