Двадесетосмицом до срца града

У рубрици „Међу нама” прочитао сам писмо историчарке уметности, госпође Светлане Брновић Митић, под насловом „Вратите нам двадесетосмицу”. У допису, између осталог, наводи да је на овој линији првих година саобраћао аутобус. Шаљем слику аутобуса број 28, са станице код подвожњака, за коју је историчарка уметности везана лепим успоменама.

Дуже од 60 година станујем у Цвијићевој улици и добро се сећам аутобуса број 28. Труцкао се по калдрми и стизао. Њиме сам одлазио на посао и враћао се кући. Али и путовао даље, рецимо до „Коња” или Студентског трга, одакле се, наравно пешке, настављало у увек занимљиву Кнез Михаилову и даље на „Калиш”, до Партизанових тениских терена.

После сам се пензионисао, као што се пензионисао и аутобус, кад су га године стигле. Али живот између Чингријине на Звездари и Студентског трга наставио се на асфалту, тролејбусом. Нешто споријим и тишим. Ко год се потрудио да четрдесетицом повеже Звездару и Бањицу, добро је урадио. Спојио је још две удаљене тачке. У аутомобил сам улазио само за одласке ван Београда.

Убеђен сам да двадесетосмица има своје место на улици. Од станице до станице, из Чингријине, кроз Димитрија Туцовића, Цвијићеву, Јаше Продановића, Таковску, Светогорску, преко Трга републике, све до Коларца. Звездарцима, булбулдерцима и нама из Цвијићеве потребан је тај превоз. Тамо и назад. И важнији нам је, ипак, од успомена на време кад су нас први аутобуси, па тролејбуси возили у срце града.

Б. Миловановић,
Београд