Планско исељавање Хрвата

Дрвар – Тачних података нема, али према информацијама Удружења протераних грађана Дрвара, готово осамдесет посто Хрвата који су у овај град дошли у јесен деведесет и пете, иселило је у Хрватску а не у своја предратна места становања.Коментаришући ове податке, жупник из Дрвара Жарко Ладислав Ошап је у изјави Радио Ливну рекао да су се „многи побринули да Хрвати оду из овог града” оптужујући за то посебно Владу Хрватске. Она се, тврди Ошап, „активно укључила у програме њиховог исељавања додељујући куће Хрватима из Дрвара те из других места у БиХ у Хрватској и то углавном на подручјима која су проглашена државним интересом, односно у местима у којима су пре рата живели искључиво Срби”.

Дрварски жупник појашњава да је у септембру 1995. у Дрвару било тринаест хиљада, а данас једва осам стотина Хрвата – католика.

– Због потеза које вуче Влада Републике Хрватске дошло је до исељавања Хрвата и из Јајца те из места у средњој Босни и из других подручја у БиХ, прецизира Ошап.

Владу са Марковог трга оптужује и жупник Адолф Вишатицки. Онје у изјавиагенцији Срнаказао како су Санадер и његов кабинет заборавили на расељене Хрвате који данас живе у Гламочу подсећајући да „помоћ која им је обећана никада није стигла”. Вишатицки је изразио љутњу и незадовољство тиме што „ништа није реализовано из уговора о обнови и изградњи њихових порушених домова, које су потписалиВлада Хрватске и хрватски прогнаници”.

– Ма колико се неко упињао у жељи да тврди супротно, попут неких црквених великодостојника блиских Марковом тргу али и политичара из реда хрватског народа у БиХ, чињенице и подаци са терена ипак говоре супротно. Говоре да званични Загреб жели етнички чисту државу у којој, поред домаћих, има места и за Хрвате из БиХ, каже Миле Марчета, председник Удружења протераних грађана Дрвара.

Почетком фебруара 1996, када су Срби, после дејтонске прерасподеле БиХ ушли у Мркоњић Град, у хрватском селу Мајдан затекли су напуштене домове тамошњих Хрвата који су цели рат, без икаквих проблема, живели са својим комшијама Србима. Међутим, на наговор врло одговорних људи бањалучке бискупије, а посебно бискупа Комарице, морали су кренути у избеглиштво и то тамо где ће Хрвати бити заједно.

Иста је прича и са безброј породица Хрвата у многим другим местима у Републици Српској, попут оних из бањалучког краја који су, без икаквог притиска, осим наравно оног из Загреба, избегли са дедовине насељавајући куће прогнаних Срба у местима Баније, Кордуна и Лике.

Из Мишиног Хана, места десетак километара удаљеног од Бањалуке, иселило се, и то после рата, више од деведесет посто Хрвата. Имања су продали Србима избеглим из западнокрајишких општина и одселили се у Хрватску.

Хрватска држава је за хиљаде хрватских породица из места у БиХ подигла бројна насеља попут оног у Голубићу код Книна. У њему је до новог крова над главом дошло око пет стотина Хрвата углавном из места из средње Босне. У тридесетак километара удаљеном Кистању хрватска власт подигла је насеље са педесетак кућа и то Хрватима који су у Буковицу дошли из Јањева на Космету.

Због политике која се води а коју осуђују и католички свештеници из Дрвара и Гламоча, у Републици Српској је само нешто више од дванаест хиљада од укупно око 220.000 Хрвата колико их је овде било пре рата.