Победа која не сме да заслепи

Победом 4:1 Партизан је рекао збогом Европи за ову сезону. Резултатски убедљив тријумф против Астане није имао никакав такмичарски значај, али је несумњиво свима „црно-белима” срце пуно. Сада већ шестоструки узастопни првак Казахстана је на жребању за Лигу Европе био у другом „шеширу”, а „црно-бели” у четвртом. А у оба мегдана су били бољи (у Нур-Султану је било 2:1 за госте).

Међутим, то „парном ваљку” није помогло да буде међу две најбоље екипе у групи и уђе у шеснаестину финала. Испоставило се да му је недостајала пара да доврши „асфалтирање” АЗ-а, мада је и у Београду и у Хагу имао не само вођство, него и играча више. Да је из бар једног мегдана изишао као победник (оба су завршена 2:2) презимио би, што се каже, у Европи.

Партизан није умео да сачува или да повећа предност, коју је стекао, иако је у Холандији баш имао прилику каква само може да се пожели. После тога је нагазио готово на исте грабуље и против Напретка (и ту је, и то у Хумској, не само водио 2:0, него је чак и изгубио).

Против Астане је у прохладној ноћи врло брзо загрејао своје присталице, пошто је већ у 26. минуту било 3:0 за њега! Дакле, постигао је тај трећи гол за којим се жалило на две наведене утакмице, јер би тада, наводно, тиме све било решено у његову корист.

То преимућство од три гола сада је сачувао. Чак је повео и с 4:0, а почасни гол казахстански тим је постигао случајно, јер се лопта одбила од Партизановог играча, па голман Кљајић није могао ништа да учини.

Међутим, руку на срце, „црно-бели” су против Астане и после 3:0 били на мукама. Имали су гости и у првом полувремену две лепе прилике да дају гол, а у наставку су баш били страшни. У првих двадесетак минута другог дела потпуно су изненадили домаћина, чији су играчи вероватно сматрали да се противник већ предао.

Није било тако. Астана се потпуно преоријентисала на напад ваљда са жељом да избегне пораз због кога би изазивала подсмех.

А могла је да постигне и више! Била је одбрана Партизана на великим мукама, а неколико пута ју је спасла и срећа. Да се тада затресла Стојковићева мрежа, који је сачувао свој гол и када је изгледало да нема спаса, питање је како би се, имајући у виду недавне Партизанове „конфузије” у практично добијеним утакмицама, избегао белај.

Милошевић је и овога пута (изузетак је онај окршај на Олд Трафорду) беспрекорно припремио екипу за мегдан. Али, када је постигнуто оно што се желело и када је противник, увидевши да нема чему да се нада, кренуо на све или ништа, његова екипа се није одмах снашла. Да су гости смањили на 3:1 крајем првог полувремена или на почетку другог, питање је да ли би Партизан с оним тешким, а свежим, сећањима на мечеве с Холанђанима и Крушевљанима, одолео паници и избегао хаос у финишу.

Пуки резултат често завара. Као што нежељени исход помрачи добру игру, тако и овако блештав резултат, какав је заслужено остварен против Астане, може да заслепи, па да се не види смртоносна опасност, која је како-тако избегнута.