Едипови снови о пореклу

Док се Софоклова трагедија „Цар Едип” у режији Виде Огњеновић и извођену Народног позоришта из Београда спрема за гостовање у Стокхолму, где ће сутра и прекосутра играти на Великој сцени Краљевског драмског позоришта „Драматен”, на 53. Стеријином позорју у Новом Саду у програму „Кругови” дочекали смо „Едипа у Коринту”. Аутор текста је Иво Светина, а у режији Ивице Буљанa извело га је Словенско народно гледалишче из Љубљане.

Редитељ Ивица Буљан допутовао је на Позорје из Француске где у Националном позоришту у Сент Етјену сутра увече има премијеру свог пројекта „Велико градилиште” по делу Елфриде Јелинек који обухвата шест текстова ове ауторке.

–Нисам желео да пропусти прилику да дођем на Позорје. За овај фестивал везан сам још од студентских дана. Пре неколико година овде сам гостовао са представом „Џез” из Ријеке. Прошле године био сам члан жирија 52. Стеријиног позорја. Некако сам се већ навикао да долазим у мају у Нови Сад и био сам пресрећан када је Иван Меденица позвао „Едипа у Коринту” да учествује у програму „Кругови”. Знајући за Позорје дао сам глумцима три слободна дана. Сутра ујутро се враћам у Сент Етјен и већ послеподне имамо пробу, каже Буљан.

Ивица Буљан је рођен у Сињу. Позориштем је почео да се бави најпре као критичар, да би као драматург радио са Витом Тауфером, Едуардом Милером, Кристијаном Колином...Режирао је у Хрватској, Словенији, Белгији, Француској, Русији, Литванији, Италији. 

– Већ дуго радим у Словенији, а заправо никада нисам режирао ни један словеначки текст. Више сам био окренут неком свом кругу аутора – Колтесу, Пазолинију, Милеру, Елфриди Јелинек. Када сам се договарао који текст да радим за Народно гледалишче у Љубљани, Јанез Пипан, директор Драме, понудио ми је „Едипа у Коринту”. Помислио сам да је то права ствар, јер је „Едип” моја преокупација. Пре осам година у Сплиту сам режирао Сенекиног „Едипа” који је другачији од Софокловог. Први пут се на нашим просторима изводила римска трагедија, обично се изводи грчка. За Римљане се каже да су крвави, окрутни... Они нису били оригинални, него су интерпретирали грчку трагедију. Код Ива Светине је било занимљиво што се не бави Едипом који нам је познат. И њему и мени је било интригантно да се вратимо у ту причу о детињству. Овде нисмо у Теби, већ у Коринту, код Едипових родитеља који су га усвојили. Он живи у сновима и, наравно, не зна да није право дете Полиба и Меропе, да је новорођенче остављено дивљим зверима на Китарону, сплет околности довео га је у њихов дом. То ми је била фантастична полазна тачка – да се не бавимо условно речено политичким Едипом који се враћа у Тебу, него младићем кога муче снови о властитом пореклу.То мучи сваког човека, сви се у одређеном раздобљу покушавамо ослободити својих родитеља. Овде је то приказано на, рекао бих, фројдовски начин у којем се поставља интимно питање шта је заправо права породица.

Овај Едип прича ту причу, објашњава Буљан.

На питање шта каже на то да га позоришни стручњаци сврставају у „радикалне редитеље”, Буљан одговара:

–Сви говоре о тој мојој радикалној енергији. Она вероватно долази из мог далматинског порекла. Заправо, радим јако енергичне представе са пуно текста, музике. И увек су одређене са радикалним читањем. Зашто је призор између мајке и сина у представи „Едип у Коринту” тако окрутан? Зашто се туку све време? Мени та туча није агресија, већ највећа могућа нежност... Зашто тај призор у којем мајка готово до крви изудара Едипа? Зато јер мајка не жели да га пусти да оде од ње. То је прекрасна заштитничка љубав, љубомора мајке која не жели да се раздвоји са сином. Мој принцип позоришта јесте да не покушавам показати публици ко си ти, већ да кроз снажне емоције ликови који су на сцени проговарају сами за себе. Театар има потребу да објашњава свет, уместо да се заправо служи тим хаосом. И највећи драматичари од Софокла, Еурипида, до Шекспира нису се трудили да објасне свет, већ су заправо из њега извлачили енигме и нудили их на сцени. У свом „Едипу” не покушавам да тумачим шта се догађало, већ да представим његов сусрет с пријатељем, који му је у исто време и конкурент, његов сусрет са родитељима који је ужасно болан јер их више не подноси и жели да оде од њих. Неке ствари које препознајемо из властитих снова. Сви смештају Едипа у античку Грчку, а Пазолини га је у свом филму сместио у Мароко, у нестваран, чаробан крај, као што је мој Едип смештен у тај имагинарни, балкански простор.

Ивица Буљан воли да ради представе са истим глумцима. То је његова уметничка фамилија. Са њима се добро осећа и може да истражује. Заједничко доживљавање света, наглашава редитељ, не би могли направити ако се добро не познајемо.

Редитељ Томи Јанежич је готово постао Београђанин. Зато смо питали Ивицу Буљана да ли би и он желео да режира неку представу у Београду, Новом Саду...

– Врло радо бих сарађивао са овдашњим позоришним кућама. Што се аутора тиче волео бих да то буде Данило Киш.