Париз и НАТО мишоловка

Овог пута то је урадио Емануел Макрон, изјавом да је западна војна дружина „доживела мождани удар”, на опште згражавање већине партнера, али не и оног главног, председника САД Доналда Трампа, који већ поодавно прозива европске партнере како не испуњавају своје обавезе, тачније не плаћају чланарину на коју су се обавезали.

Није први пут да неки председник Француске узнемири НАТО. Давно пре Макрона, војни савез, основан 4. марта 1949. године, прозвао је први човек Пете републике, један од највећих државника света генерал Шарл де Гол, 1958. године.

У НАТО је лако ући – довољно је да сте беспоговорни послушник, уз сагласност главног шерифа са седиштем у Вашингтону. Из њега је, међутим, готово немогуће изаћи. Испис из алијансе није успео ни великану француске историје Де Голу. Часни генерал, потомак поносних Гала, наследивши чланство своје земље у НАТО-у, није у томе успео због изузетне бирократске структуре те војне организације основане шест година пре него што се као ривал појавио Варшавски пакт, 14. маја 1955. године. Ипак, он је снагом свог ауторитета издејствовао да, упркос негодовању врха алијансе, Париз не прихвати учешће у заповедним структурама западног савеза, односно његовим војним одлукама. Мудри генерал је тако скинуо одговорност са своје земље за све што је НАТО касније учинио широм света, као што је злочиначки удар на Савезну Републику Југославију 1999. године.

Садашњу буру у њиховим редовима покренуо је Емануел Макрон, а „досолио” шеф Турске Реџеп Тајип Ердоган, не одустајући да од Русије купи моћне ракетне системе С-400, али и друго наоружање, доводећи у питање и њихово чланство у алијанси из које, како већ рекосмо, није лако одступити.

Интересантно је подсетити да је прва алијанса формирана као Делфски савез 477. године пре нове ере, са основним циљем да буде лига независних грчких градова, тада званих држава, како би се бранили од непријатеља. Наравно, од тога није било ништа, јер је и тада сила била јача од правде, што је, изгледа, наслута и за данашње време. Све ово подсећа на миша који је привучен мирисом сланине и сира ноншалантно ушетао у мишоловку, не слутећи, несрећник, да ће му то бити и последњи оброк.

Борислав Комад,
новинар, Земун