Од топлог пријема до хладног растанка

Један од хиљаде руских емиграната који су дошли у Краљевину СХС након Октобарске револуције и допринели европеизацији наше престонице био је и Леонид Браиловски (1867–1937), син градоначелника Харкова, сликар и сценограф који је архитектуру дипломирао у Петрограду. Био је један од пет водећих руских сценографа, а од 1921. до 1924. главни сценограф Народног позоришта у Београду где је опремио 18 представа.

Културни миље главног и других градова обележиле су и руске балерине и педагози Јелена Пољакова, Нина Кирсанова, Анатолиј Жуковски, руски сценографи Владимир Жедрински и Владимир Загородњук, у опери Ксенија Роговска Христић, Лиза Попова, Евгенија Ваљани, редитељ Јуриј Ракитин...

На стваралаштво Браиловског подсетио је историчар уметности Никола Пиперски на међународној конференцији „Архитектонске установе и удружења, уметничке групе и часописи у Краљевини СХС/Југославији (1918–1941)”, одржаној недавно на Филозофском факултету у Београду.

Како је нагласио, после успешног сценографског рада у Москви, Браиловски одлази на Крим где гради резиденције, истражује руске старине и цртеж. Стигавши у Београд, у Народном позоришту затиче 126 уметника, од тога 69 странаца, махом Руса. Као сценограф дебитује 1921. на сцени „Мањежа” са „Романтичним душама” и изазива бројне реакције, јер се пре њега у штампи не посвећује толика пажња сценографији. Амбијент наших представа слика ватрометом боја и раскошним укусом Руске империје.

Критика најпре запажа да је уметник талентован, али већ у „Хофмановим причама” виде његову бујну машту и грандиозну продукцију у споју Индије, 17. века и модерног доба, уз опаску да би све било јефтиније да посао није био поверен Русима.

– Док у „Уображеном болеснику” критичари примећују гротескне боје и нелогична решења која одвлаче гледаоце од саме радње, и „Фауст” на сцени „Мањежа” изазива опречна мишљења. Премијера је била 8. јуна 1922. на дан венчања краља Александра и краљице Марије који су увече дошли на представу. Жеља за увођењем новина довела је до тога да је излишни декоративни кич доведен до крајности. Ни „Продана невеста” не пролази ништа боље – нагласио је Пиперски.

У Нушићевој трагедији „Наход” са Браиловским сарађује супруга Рима која осмишљава костиме инспирисане националном прошлошћу. Како би се дочарала атмосфера прошлих векова он инспирацију проналази у архитектури српских манастира. Обилази Раваницу и Манасију где са фресака копира мотиве на основу којих израђује скице за представу, чуло се на предавању. Критичарима се допао посебно ентеријер цркве, а костими су изазвали сензацију. Први пут је у позоришту представљена веродостојна српска средњовековна одећа цара и велможа, од свиле, велура и баршуна из Италије, па је костим цара Душана био изложен и на Међународној изложби примењене уметности у Паризу 1925. године.

„Урошева женидба” Бојића високо је оцењена, након чега почиње тихи сукоб уметника и критике поводом балета „Шехерезада” 1923. Пише се о спектакуларној сценографији, али и протестује против сувише савремене поставке. Исту судбину има и „Кармен” која је „претерано наметљива”. Уметнику се чак прети отказом ако настави да провоцира својим експериментима, каприцима и сценографским гримасама.

‒ У „Оњегину” и „Млетачком трговцу” хвали се његов професионализам, за „Манон”, која преноси атмосферу старог Париза, говоре да је феноменална. Како га драмски критичари хвале, а музички махом оспоравају, ствара се озбиљан конфликт између српског и руског виђења будућности београдског театра. Док Браиловски говори да је противник позоришне рутине, критичари упозоравају да Срби захваљујући Русима неће имати националну оперу. Уметник напушта Београд пре премијере „Цареве невесте” и одлази у Рим вероватно жудећи за бољим пријемом у Европи ‒ рекао је Пиперски.

Браиловски шаље писмо управнику Народног позоришта Милану Предићу, наводећи да се, као главни сценограф театра, трудио да примењује принципе руског императорског позоришта. Помиње да је сценограф у Русији врло важан и да театри имају потпуну слободу. Да сценографија није само рам за представу већ независно уметничко дело. Да боје костима и декор зависе једни од других и да се сједињују у целину. „Моја решења су се показала чудним аудиторијуму у Србији”, казао је Браиловски и желећи другачије искуство напустио је Србију и наш театар.