Сви смо ми помало Густав

Суботица – По Суботици се поново појављује Густав. Готово четири деценије након што је снимљена последња епизода, препознатљива физиономија ћелаве главе и робусног носа стоји на аутобуској станици, шета божићним вашаром, чак завирује и у контејнере. Размилео се по граду, као да хоће да каже да је ту међу нама.

Свакако да је то јединствена најава нове позоришне премијере у позоришту „Костолањи Деже” под називом „Густав је крив за све” у режији Кокана Младеновића заказане за 21. децембар у 19.30 часова.

Чувени мађарски цртани филм стваран од 1961. до 1982. године био је познат на читавом простору бивше Југославије, каже редитељ Младеновић, и тај занимљив лик, обичног човека у смешним, компликованим, апсурдним ситуацијама, још тада је задобио његове симпатије. Ипак, у овој представи то више није онај сметени симпатични лик.

„Ми смо измислили петнаестак нових епизода Густава, ми смо направили Густава који се 50 година након што је измишљен налази у новим околностима, у постидеолошком друштву, у коме се не сналази, и коме доприноси својим нечињењем. Тај Густав живи у свом малом свету, и када има жеље, оне су углавном малограђанске и у вези са личном користи, личном удобности, са нечим што само њему може да направи бољитак. За разлику од оног Густава и оног времена, садашњи Густав, као и сви ми уосталом, нема никакво осећање колективног добра и колективне свести. Општи бољитак је проглашен неким ружним заостатком из времена социјализма, као и то да је лична срећа неодвојива од колективне среће, да лични успех не може да се мери неуспехом других већ треба да буде део колективног прогреса и успеха. Постали смо неки себични људи који када желе, желе да имају само за себе, и да њима буде добро. То нас је претворило у Густаве који су тако компатибилни са овом представом и са нашим данашњим временом”, каже редитељ Кокан Младеновић у разговору за „Политику”.

Времена су се променила до те мере, да је Густав, као суштински малограђанин постао личност која се пажљиво чува да не донесе никакве одлуке, сигуран глас свих режима и свих партија, наставља редитељ.

„Основна теза представе је управо то да је Густав саучесник у злочину који је извршен над његовим животом. Он пристаје да ради за мању, па онда за још мању, па онда за понижавајућу плату. Његов кукавичлук, његова неспремност да преузме одговорност за свој живот га чини, парадоксално, саучесником, у злочину који је извршен над његовим животом. Нису други криви Густаву што му је тако како јесте, Густав је ако ништа друго добрано помогао да му униште живот.”

Може ли се сва кривица свалити на тог имагинарног Густава као еталона свих опортуниста, колика је одговорност појединца, само су нека питања која покреће ово виђење јунака цртаног филма.

„Сви ми знамо бар по једну актуелну неправду, по једно нешто што смо прећутали да бисмо задржали сопствену удобност и привилегију, и то нас чини Густавима. И онда се јако изненадимо и сматрамо херојима нормалне људе попут узбуњивача Александра Обрадовића који су само решили да имају неки праг сопственог достојанства, или да реагују на неправду на коју се мора реаговати. Свако од нас је директно одговоран за сопствени живот. Не постоји лимит храбрости нити осећања слободе. Неки људи вам честитају на храбрости, а они не честитају вама, него понижавају себе. Ко њима забрањује да буду храбри? Ко било коме може да забрани да буде правдољубив, честит, да реагује на неправду, да учествује у креирању бољег света? Ми смо се из разних интереса повукли у своју љуштуру малограђанина, и мислимо да ће неко други променити свет за нас. Неће, јер док свако од нас не преузме одговорност за сопствени живот биће тако како јесте. Сви се осећамо лоше, сви смо понижени, сви знамо да су социјалне неправде и разлике неподношљиво велике, да не постоји слобода говора, и углавном не радимо ништа да то променимо и у том смислу смо сви ми Густави, и у том смислу сносимо личну одговорност за то како јесте”, наглашава Младеновић.

Асистент редитеља је Жофија Серда, драматург Корнелија Голи, музику је компоновао Арпад Серда, сценограф је Марија Калабић, костимограф Марина Сремац, док је маске урадио Ненад Гајић.

Ситни и ксенофобични

Реакције јавности на појављивање Густава по граду, као део кампање за најаву представе показује и какво смо друштво постали, констатује Кокан Младеновић.

„Кроз коментаре испод фотографија можете да прочитате, опште стање нације, до које мере смо постали ситни, ксенофобични и до које мере све што је другачије и различито, а појави се у нашем свету изазива подозрење и агресију, а не знатижељу и нешто што је позитивна новина.”