Танана Коштанина превирања

Недавно изведена улога Коштане, у истоименој опери Петра Коњовића донела ми је посебно задовољство, велики сам поштовалац свега традиционално српског. Писца Бору Станковића и његова дела сам изучавала још на студијама књижевности, што ми је сада дало увид у танана Коштанина емотивна превирања, а када се то испреплете са маестралном Коњовићевом музиком, добија се право ремек-дело које је и част и изазов интерпретирати, наглашава Софија Пижурица, првакиња Београдске опере која је недавно први пут певачки дочарала Коштану на сцени националног театра.

– Чини ми се да је домаћу музику теже изводити од уобичајеног страног оперског репертоара, јер нема снимака које бисмо преслушавали. Ту је и велика одговорност очувања домаћег, јер даљи живот једног таквог уметничког дела зависи само од извођача и од тога колико ћемо се наметнути публици – додаје наша саговорница.

Од дебија 2001. у Народном позоришту Софија Пижурица пева сопранске улоге, лако, уверљиво и бриљантно. На њеном репертоару су роле у „Чаробној фрули”, „Фигаровој женидби”, „Пајацима”, „Боемима”, „Балу под маскама”, „Дон Пасквалеу”, „Љубавном напитку”, „Севиљском берберину”, „Кармен” итд. Пижурица је поред књижевности студирала соло певање у класи Бисерке Цвејић, где је и докторирала.

Период учења у земљи и усавршавања у иностранству наша саговорница овако описује:

– После школовања код педагога Оливере Јовановић у средњој школи, Бисерка Цвејић ме је примила у своју класу, највише због, како је говорила, „мог срца док певам”. То је оно што и данас покушавам да задржим на сцени, да се публици дам цела, да их дотакнем, узнемирим. Ништа од тога не би било могуће да са професорком Бисом, како је зовемо из велике љубави и поштовања ми „њени”, нисам освестила и усавршила певачки инструмент. На томе сам радила и у иностранству, у Бечу и Бајројту, јер је певање посао који се учи целог живота. Зато сам се и одлучила за докторске студије, због жеље да стално радим и напредујем, те сам постала први доктор соло певања у Србији, а тема ми је била „Значај тумачења односа текстуалног и музичког у креирању интерпретације циклуса соло песама компонованих на стихове Десанке Максимовић”, чиме сам спојила своје две велике љубави, књижевност и соло певање.

Софија Пижурица (Фото: лична архива)

Поред значајних улога остварених у земљи, наша саговорница је гостовала и у другим државама, рецимо у Португалији, Румунији и Бугарској из којих потичу сјајни гласови, али и у Норвешкој. О инспиративности других средина и колега Софија Пижурица каже:

– До сада сам углавном певала лирски сопрански фах, у складу са годинама и бојом гласа, али сада бих волела да освојим и мало зрелији фах, који би укључио Розалинду у Штраусовом „Слепом мишу”, или Татјану у „Евгенију Оњегину” Чајковског. Сва гостовања у иностранству су драгоцена због искуства и познанстава која доносе, као и због другачијих сценских, оркестарских или услова ансамбала. Све то пажљиво чувам у свом искуству како бих могла да научим понешто из сваког наступа, баш као што се трудим и да учим од својих узора, као што су Рене Флеминг или Ана Нетребко.

Сада када је у пуној певачкој снази Софија Пижурица нам за крај открива каква очекивања и планове има у будућности?

– Од себе очекујем да никада не помислим да све знам и да никада не престанем да учим. Три године сам била вокални педагог Оперског студија „Борислав Поповић” при Народном позоришту, и уживала сам учећи заједно са младим полазницима, истражујући увек нове приступе интерпретацији или савлађујући нове техничке изазове. Поред већ поменутих планова, волела бих да свом репертоару додам још једну оперу домаћег аутора, тако да са великим уживањем припремам улогу Станке, у првој изведеној српској опери „На уранку” Станислава Биничког.