Форест Гамп генерација

Моја (међу)генерација (+/- 1965) историјски посматрано потпуно је небитна. Такорећи, Форест Гамп генерација која је присуствовала свим битним догађајима који одређују данашње време, али ни у једном није учествовала нити оставила видљив траг. Били смо недорасли да бисмо на било који начин допринели револуцији 1968, мада је дах и дух тог времена утицао на наше одрастање и погледе на живот. Били смо недозрели и нејаки да се супротставимо или битно допринесемо (крвавом) распаду СФРЈ, иако је тај догађај пресудно преобликовао наше животе. Запало нам је, против наше воље, да будемо носиоци најпре закаснеле и успорене а потом подивљале транзиције. Ни ту се нисмо прославили. Васпитавани смо у духу солидарности од родитеља који су припадали генерацији која је гинула за идеале, а од нас се очекивало да будемо бескрупулозни егоисти и материјалистички настројени неолиберали. То смо временом постали, али никада дубински, никада до краја, увек са резервом и неким чудним осећањем стида. Сада смо пак престари да битно утичемо на пут актуелне историјске промене и да санирамо последице (слома) либерализма. Остаје нам само да гледамо како и куда свет плови управљан енергијом нових генерација.

Па управо та историјска безначајност и неутемељеност даје нам право да ласкамо себи како објективније, или бар равнодушније, али са више емпатије и разумевања гледамо на историјске мене и смену различитих епоха. Управо чињеница да нас је свака од тих епоха додирнула и запахнула, али  да нас ни једна од њих није до краја усисала дала нам је неопходну дистанцу према свету који нас окружује.

Са сетом се сећам да смо као тек описмењени клинци још доспели да пишемо писма родбини на селу, али не знам никога ко гаји носталгију за мирисом хемијске оловке; као тинејџери смо ненајављено свраћали код другова јер се то није сматрало непристојним кршењем кућног реда, али колико год то било опуштено, а опуштеност смо увек високо ценили, ту праксу би мало ко мењао за приватност на коју смо навикли. „Банана телефон” је био откриће које нам је појело добар део еуфорије па смо, већ као одрасли људи, прихватили мобилне телефоне без великог изненађења и одушевљења. Смартфони су затим дошли тек као наставак те технолошке револуције коју смо дочекали као нешто сасвим нормално и без велике страсти јер смо знали да се и без хипертехнологије могло сасвим лепо живети. Музику смо слушали и са грамофонских плоча и са касета и са дискова и у дигиталном формату и сваку смо промену прихватали брзо и са подједнако осредњим одушевљењем као што смо се лако и одрицали сваког од тих носача звука па ни данас не видим исписнике да су први у редовима за куповину ретро помагала као што су грамофони и припадајуће им плоче.

Одгајани у духу социјализма, веровали смо да он може имати људско лице. Опрљио нас је дах национализма, али да су националисти зависили искључиво од моје генерације још бисмо се без пасоша шетали од Вардара до Триглава. Били смо шегрти и помагачи у изградњи либералног капитализма и демократије, а како смо их изградили видљиво је и голим оком. Разочарани транзицијом кокетирали смо са социјалдемократијом, а са миром њуфаундленда смо дочекали и посматрали неоконзервативни заокрет. Нити једна од политика и идеологија од нас није имала велике користи. Живот нам је увек био важнији од политике. Далеко од тога да смо били изван политичких збивања и протеста. Девети март, сезона јесен–зима ’96/97. и 5. октобар то потврђују. Али свако претеривање у том погледу могло се у очима генерације оправдати само уз лекарски рецепт у циљу колективне терапије.

Ефемерност свега, а посебно политике, наук је који је генерација стекла док су крај нас пролазиле епохе од којих је свака за себе тврдила да је вечна и да представља крај историје. Можда из тог разлога тешко да би, попут ранијих времена, неки филозоф, писац или режисер могао да се издвоји као симбол који је обележио дух генерације.

То не значи да свако од нас није имао амблематичну личност. За мене је то недавно преминули амерички социолог Имануел Волерстин. Не само да је први, пре пола века, двадесетак година пре него што је глобализација постала поштапалица, из глобалне перспективе тумачио догађаје и историјске процесе, него је управо захваљујући тој перспективи у време опште еуфорије створене крахом социјализма и тријумфом либерализма, прецизношћу сајџије најавио крај либерализма. Мада јасно идеолошки опредељен, како је и приличило његовој генерацији ветерана, никада није дозволио да му идеолошка страст замагли поглед на стварност. У време док свет још није постао непрозиран позивао је сваког ко је имао уши да чује да се припреми за време које ће наступити после либерализама и краха америчке хегемоније. И заиста кључна питања данашњице везана су управо за политичке одговоре на ова питања. Мада је охрабривао активизам и заговарао леве одговоре, опрезношћу пустињске лисице упозоравао је да се, као и много пута до сада, може догодити да се све промени да се ништа не би променило. Можда сам Волерстина и заволео јер је на тај начин мојој генерацији дао својеврсну сатисфакцију за историјску сићушност и незнатност.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa