Пораз српске архитектуре

Анонимна интернет анкета о судбини старог трамвајског моста на Сави, у којој је учествовало 0,4 одсто грађана Београда, преставља само наставак понижавања архитеката у Србији.

Вратимо се неколико година уназад, када је по први пут у историји Србије донет специјални закон из области урбанизма, којим се органима власти омогућава да по скраћеном поступку уреде велики градски простор на најатрактивнијој локацији у Београду, између железничке станице и Саве. У последњих пола века организована су два међународна конкурса за урбанистичко решење овог простора, са идејом силаска становника на реку, на којима су запажено учешће имале и наше архитекте. Овога пута комплетно пројектовање обавио је велики европски биро по избору инвеститора из Арапских Емирата. Цео концепт је комплетан мали град на реци, са великим искоришћењем грађевинског земљишта. Пошто је за високи стандард неопходна и метро станица, добиће се изменом пројекта линија метроа. На крају је остао проблем буке коју ствара трамвај на суседном мосту. То ће се решити новцем из градске касе, измештањем старог моста на другу локацију и изградњом новог „и лепшег” на истом месту, уместо санирања буке на старом. Иначе, у поменутој анкети превагу је однело бесмислено понуђено решење – премештање моста на пољану близу Музеја савремене уметности. Да би се ова брука ублажила, као и претходна, када је Трг републике изведен са изменама без сагласности аутора пројекта, што је имало за последицу продужење рока изградње, стиже понуда Друштву архитеката Београда да организује конкурс за парк поред обале Дунава, од Бетон хале до Панчевачког моста, за архитекте млађе од 40 година. То је сигурно добра вест за младе архитекте. Наравно, много боље би било да је овакав конкурс организован за централну зону Београда уместо да се цео пројекат повери једном архитекти, па макар то био и афирмисани Борис Подрека из Беча.

И, на крају, нова вест: на Тргу републике је инсталирано велико наткривено монтажно клизалиште, тако да у зимском периоду Трг неће изгледати празно попут Сахаре, како тврде критичари реконструисаног трга.

Овај текст завршавам са надом да ће градска власт, кад већ није послушала домаћу стрку, прихватити савет организације Европа ностра да одустане од жичаре, од парка Ушће до Калемегданске тврђаве, која би угрозила целину овог историјског споменика првог реда, сврставши га у групу седам најугроженијих у Европи.

Слободан Ђурић,
архитекта, Београд