Ко год да победи у Хрватској, није моја опција

Хрватска књижевница Ведрана Рудан поново се вратила на место „догађаја”: у Атеље 212 где су пре три дана почеле пробе њеног дела „Дабогда те мајка родила” у драматизацији и режији Татјане Мандић Ригонат. Премијера се очекује током марта 2020. на сцени „Мира Траиловић”.

Ведрана Рудан добро је позната српској културној јавности, али и публици Атеље 212 на чијој је сцени „Петар Краљ” (2003. године) такође у режији Татјане Мандић Ригонат постављена драматизација њеног романа „Ухо, грло, нож”.

– Наравно да се осећам узнемирено. Моја прва представа „Ухо, грло, нож” постигла је огроман успех, то је било 2003. године када су и Хрватска и Србија биле на врхунцу непријатељства. Сада смо, надам се мало ближи. Први сам писац који је пробио барикаду између две државе, била сам оптерећена и као писац и као грађанин неке непријатељске земље. Међутим Сека Саблић и Тања Мандић Ригонат су учиниле чудо, тако да се мени чини да је та представа „Ухо, грло, нож” показала онима који су је гледали, односно који су читали моју књигу да нису сви Хрвати усташе и да постоји можда нека друга опција у Хрватској са којом Срби могу да разговарају.

Машта је највећи савезник писца. О чему маштају ваши јунаци у представи „Дабогда те мајка родила”. Због чега они пате?

Мислим да у књизи „Дабогда те мајка родила” јунаци не маштају. Они се једноставно боре са животом, не виде баш неки излаз. Ово је књига о борби за преживљавање, а не о нади. Живе из тренутка у тренутак. Исто тако сматрам да свако ко живи и пати, неки пију у овој књизи, други су заљубљени у погрешне особе. Неки живе живот онакав какав нису замишљали, неки пате јер умиру, други јер не разумеју људске муке, дакле, сви пате. Ипак, ово је књига о нади и љубави.

Положај жена у друштву је ваша вечна тема. Зашто је однос мајке и кћерке табу? Зашто жене ћуте о том односу?

Све мање ћуте, а то јесте био табу. Међутим, када кажем жене, говорим о светским женама, а не о женама у Србији или Хрватској, ипак оне мало помало расту и дају себи право да проговарају о свом, често највећем непријатељу, а то је мајка. И кроз разговор о тој теми оне виде да тај њихов највећи непријатељ, можда и није непријатељ, можда је само сапатница. Причама о односу мајке и кћерке се лечимо. То гледам у свом најближем окружењу, годинама сам ратовала с мајком, онда је моја кћерка ратовала са мном, сада моја кћерка ратује са својом кћерком, а коначно се кћерка и ја разумемо. Кћерка разуме мајку тек кад постане мајка кћерке.

Шта значи  бити слободна жена, будући да тврдите да сте једна од ретких те врсте? Која је, данас, наша женска „мера за меру”?

Слободних жена нема, као што нема ни слободних мушкараца. Жене су само мало мање слободније од мушкараца јер им они ограничавају слободу. Мушкарцима опет слободу ограничавају њихови власници. И мушкарци и жене су робље, наравно, када говоримо о обичним људима. Жене су, према мом мишљењу, данас највећи робови: ми смо предмет, рупа, уметнуте груди, нокти, трепавице... Ми смо нешто, нисмо неко. Од када сам рођена никада тако нешто нисам видела и то је застрашујуће, када размишљам каква будућност чека моју унуку. Дакле, када сам казала да сам слободна жена, очигледно нисам била при себи.

Београд је рекло би се „ваша шоља чаја”. Недавно смо вас гледали у телевизијској емисији тик поред председника Александра Вучића? Какви су вам утисци?

Још никоме нисам одговорила на то питање, иако је, наводно ту емисију гледало милион четиристо хиљада људи. Судећи по том броју, то би требало да буде мој највећи телевизијски успех ако говоримо о гледаности. Нисам толико глупа да помислим да су ту емисију људи гледали због мене, гледали су је због Вучића. За Хрватску је Вучић четник, без дискусије. Када говорим о Хрватској, говорим о политичарима, о медијима који прате те политичаре. За један део Србије Вучић је херој, за други део је неко кога треба склонити. Мислим да је Вучић председник кога је нормалним путем тешко макнути, али ту је Америка која ће дати ветар у леђа опозицији. У Србији не постоји опозиција, макар не онаква каква бих ја желела да постоји и у Хрватској, дакле неки нови млади поштени људи, без мрља из прошлости. Тога нема ни у Србији, ни у Хрватској, Вучић ће још дуго бити председник и шеф Србије, ако се не умеша Америка, а она ће се дефинитивно умешати. Међутим, Вучићу ту још помаже Кина, као и Русија, и наравно не бих волела да се нађем у његовој кожи. Емисија је била без цензуре, јер је то био мој услов да наступим. Какав је утисак на мене оставио? Па, уживо ми изгледа боље него преко медија, можда се и варам.

Нисте имали баш мирну каријеру. Без зазора проговарате о темама о којимa се често ћути. Колико сте због тога трпели?

Нимало, нити сам имала с тим проблема јер увек када наступам и радим, делујем у складу са собом, према томе то ме смирује и опушта. Проблема нисам имала, осим отказа, али сваки отказ је заправо мој успех. Дакле, то значи: отишла сам на неко боље место.

Дошли смо до тог апсурда да нас ниједан ужас не зауставља и не опомиње... Где видите излаз из наших нагомиланих проблема?

Не видим га. Када кажем да не видим излаз, то се не односи само на Србију и Хрватску, не видим излаз за свет. Моћници се играју са судбином земље и то је сада опште место. Претпостављам да ће земљу уништити тих десет или петнаест људи који њоме владају и ту ми обични људи не можемо ништа.

Шта очекујете од другог круга председничких избора: Зоран Милановић и Колинда Грабар Китаровић у Хрватској?

Ништа посебно. Ко год да победи, није моја опција. Гласала сам за Радничку фронту, дакле за младу жену Катарину Пеовић која представља раднике и обесправљену класу. У Хрватској је према излазним анкетама освојила 1,11 одсто гласова, дакле толико људи мисли попут мене. Ово двоје које су у игри нити мисле попут мене, нити ја мислим попут њих. Потпуно ми је свеједно ко ће победити.