Како бити слободан у свом избору

Црнохуморна прича о мушкарцу који живи сам, у друштвеној заједници препуној нетолерантне атмосфере према људима који нису у пару, инспирисала је Сању Нинковић, београдску балерину да постави своју прву целовечерњу кореографију „Један” почетком јесени, на 23. Фестивалу кореографских минијатура у Београду. Права инспирација да представа настане, за нашу уметницу уследила је после пројекције филма „Јастог” Јоргоса Лантимоса, који говори о самцима. Тако је иста тема оживела и на сцени и испред камере, а реакције публике и критике биле су више него позитивне.

Народно позориште намерава да ово дело, настало у продукцији УБУС-а, убаци у свој репертоар, а сазнајемо да су и велики фестивали заинтересовани да га уврсте у свој програм. Да напоменемо да је Сања Нинковић солисткиња балета нашег националног театра, а сарађивала је са Битеф денс компанијом и „Мадленијанумом”. Завршила је балетску школу „Лујо Давичо” и Академију уметности на одсеку „Продукција и уметност у медијима” у престоници.

Досадашње прилике да ради са страним кореографима доживела је као велико уметничко искушење и инспирацију.

– Са темом филма „Јастог”, пре гледања, нисам била упозната. Знала сам једино да је редитељ Јоргос Лантимос, чија сам дела одлучила да пратим, после мог одушевљења његовим претходним остварењем „Очњак”. Прво што је привукло моју пажњу, било је оно што сам и сама често уочавала, а то су проблеми и односи унутар друштва, посебно на релацији појединац–група, што је главна тема „Јастога”. Поступци које је редитељ Лантимос користио у филму, само су ми помогли да их још јасније увидим и потврдим свој став. Начин на који се у друштву прави строга подела између парова и људи који су без емотивног партнера, а који се последично, притајено или отворено, третирају као одметници од већине, појава је коју свакодневно примећујем, увиђам њену апсурдност, тражим јој узроке и не налазим задовољавајућа оправдања. Притисак околине, којима је појединац изложен, наглашава се са тензијама које он сам себи намеће. Моја представа „Један”, као и филм „Јастог”, служи се и хумором и драмом да публици приближи ове теме и да отвори питања. Да ли постоји други начин? Како да се осетим слободном у свом избору? Било ми је веома важно да се бавим овим озбиљним личним темама, социјалним појавама и да искажем свој став о њима кроз покрет и игру, за шта је требало много храбрости. Тим пре што је „Један” моја прва представа у којој сам кореограф и редитељ.

Наша саговорница нам је потом објаснила да је прилику за овај кореографски деби добила као прошлогодишња добитница награде „Охрабрење”, за своју минијатуру „Субјективно”, изведену на Фестивалу кореографских минијатура. Ово признање се иначе додељује домаћим ауторима као подршка развоја кореографске делатности. Нинковићева наглашава да је за дело „Један” окупила изузетну групу уметника и солиста балета Народног позоришта: прво асистенткињу кореографа Мају Бајчетић, играче – Дејана Коларова, Ивану Савић Јаћић, Олгу Олћан, Милоша Живановића, Милоша Маријана, Бранкицу Мандић, Душана Милосављевића, Ану Иванчевић и глумицу Александру Бибић Коларов. Маја Ћурчић и Марко Ђукић су компоновали оригиналну музику за ову прилику.

Сања Нинковић наводи да јој је у кореографском раду много значила сарадња са колегама из иностранства.

– Поносна сам што сам солиста балета Народног позоришта, то је моја кућа, место где сам као уметница одрастала. Ипак, рад у Битеф денс компанији доносио ми је посебна искуства, слободу истраживања и учења. Рамон Олера, са којим сам радила у „Мадленијануму”, ослободио ме је класичних канона и научио да учиним свој покрет природнијим, да освестим сваки поглед и додир са партнером. Да на сцени није довољно одглумити осећање, већ проживети га, најбоље ми је објаснио Дитмар Сајферт. Мари Клод Пјетрагала, изабравши ме за главну женску улогу као младу балерину, освестила је у мом играчком бићу значај самоуверености. Пол Лајтфут научио ме је како на пробама можеш истовремено озбиљно да радиш, смејеш се и забављаш. Едвард Клуг је одушевљавао својом проницљивошћу, генијалношћу и лежерношћу. Уз Јасмин Вардимон, дисциплина, истрајност и тимски рад, добили су потпуно ново схватање. Можда је највећи утисак на мене оставио кореограф Гај Вајцман, који је осим физичке спремности и прецизности у извођењу, захтевао и учио нас посебној концентрацији, освешћености на сцени. Рад са свим овим кореографима учинио ме је уметницом каква сам данас.