Приче које дају одговоре

Неке „дечје болести” је прележала и дочекала своје пунолетство зрелија и самосталнија. Веронаука је напунила у години за нама 18 лета од како је враћена у школски систем, а њеном „сазревању” у многоме су допринели и вероучитељи, они који су својим радом стекли поверење међу ученицима, али и запосленима у школи.

Иако још није решено питање њиховог статуса, па и даље обнављају своје уговоре сваке године, поједини наставници верске наставе постали су помоћници директора, а неки су, попут Стевана Јовановића, вероучитеља у Петој београдској гимназији и одељенске старешине.

Стеван Јовановић предаје веронауку већ десет година и каже да као највећу промену од како је верска настава поново у школама види нови наставни план и програм, али и промену перцепције овог предмета.

– Ставови школског колектива данас су умеренији него што су били. Раније су постојале две крајности. С једне стране се није очекивало ништа и сматрало се да је верска настава некакав уљез, предмет који индоктринира. С друге стране било је оних који су очекивали да ће веронаука са једним часом недељно и без оцена направити револуцију на васпитном плану – каже Стеван Јовановић.

Показало се да ни једно ни друго не одговара стварности, да не треба очекивати ни револуцију, али ни индоктринацију, већ да потенцијали верске наставе леже у нечем другом.

– Специфичан је предмет и сусрећем се вероватно чешће него друге колеге са проблемима који тиште младе људе, јер предмет је више животан. Често ми се дешава да ми се ученици обраћају и да помажем колегама из педагошко-психолошке службе. Такође не постоји предмет тако богат као што је верска настава који би могао да повеже различите аспекте оних знања које ђаци усвајају и да од њих створи једну целину – истиче наш саговорник.

За своје ђаке каже да им је нарочито привлачна духовност Новог завета, као и теме које покреће рад на његовом тексту: о систему вредности, о томе да ли човек треба да се оствари у царству духовном или материјалном...

– Јако су им интересантне и теме породичних и брачних односа, појам сексуалности, љубави, однос сексуалности и љубави... Потребно им је да сами освесте, вербализују, продискутују о дилемама које су код њих већ присутне, које можда нису лепо срочене, али их добро осећају – каже Јовановић.

Као вероучитељ акценат ставља на повезивање знања из различитих предмета које гимназијалци уче: филозофије, психологије, социологије са теологијом и веронауком. А што се тиче његовог рада као разредног старешине...

– То је посебан хоризонт рада са ученицима. Предмет ми је већ такав да сам близак са ученицима, да ми се поверавају када имају дилему, проблем, радост. Као одељенски старешина, међутим, имам невероватно дубок доживљај педагошког рада. Ђаци вам се више поверавају и више се тражи од вас не само као предавача и познаваоца своје струке, него пре свега као човека – наглашава Јовановић.

Није међутим важан само предмет, некада је важније ко га предаје: тако ђаци наставника Стевана личност свог вероучитеља стављају испред предмета који предаје. Ирена Јепурановић и Радмило Томић, обоје ђаци четвртог разреда, слажу се да им је веронаука постала блиска, јер је предаје њихов професор Стева. На Ирену је нарочит утисак оставило то што им је професор веронауке идеју вере приближио кроз свој лични пример.

– Имамо пријатељски однос са вероучитељем посебно зато што он саслуша свачија питања, а и ми проналазимо своја питања у његовим предавањима. Када видим како се професор понаша и према нама и према другим људима, схватам колико се угледам на њега и желим да имам такав однос са другима – каже Ирена.

Причајући о веронауци из ђачког угла, Радмило каже да у ово време свакаквих информација, проверених и непроверених, посебну вредност налази у библијским причама.

– Оне имају у себи нешто што је ван те категорије тачног или нетачног. То нису историјске приче, већ приче које дају одговоре. Нама је потребно да се мало осврнемо и преиспитамо све вредности, оно што нам се сервира из дана у дан и мислим да је управо због тога веронаука у ово доба стварно корисна. Много пута на часовима бисмо нешто питали професора пошто знамо да је увек спреман да нам да савете који нас у најмању руку натерају на размишљање. Он успе да протка библијске приче, своје лекције кроз те савете и мислим да је то најкориснија ствар, јер тако можемо да схватимо да религија и теологија јесу на неки начин нешто што нас окружује хтели ми то или не. То није наука о неким продавцима магле, већ прича о одређеним истинама света око нас – закључује Радмило.