Треба давати да би се опет стекло

Панчево – Над његовим одром поклониле су се најзначајније личности престонице, међу њима и намесник кнез Павле. На последње путовање, 15. јануара 1937. године, испратиле су га хиљаде и хиљаде Београђана. „Политика” је писала да се тужна поворка зауставила пред Народном банком, на којој је био црни флор, а потом су посмртни остаци Ђорђа Вајверта бродом превезени на другу обалу Дунава, у родно Панчево, у ком је свет угледао као Немац, а постао је, како се говорило, већи Србин од многих Срба. Био је човек који је променио, унапредио и прославио ову земљу, стекао огромно богатство и увек се руководио максимом која је често цитирана уз помен његовог имена: „Треба давати да би се опет стекло”.

Животни пут, који је трајао 87 година, започео је у негдашњој улици Johannes gasse у срцу вароши, трећи улаз куће на броју 2 (данас Улица Николе Тесле). Та прва адреса је ново откриће, баш као и податак да се Георг, једно од петоро деце Игњаца и Марије Вајферт, заправо родило 15. јула 1850, а не месец дана раније, како стоји у званичној биографији. Да датум рођења треба преправити, обелоданио је Никола Влајић, етнолог из Панчева, позивајући се на податак из Књиге крштених овдашње Римокатоличке цркве.

С те адресе, после завршене гимназије, креће пут Будимпеште и Баварске да изучава трговину и пиварство. Враћа се обогаћен новим сазнањима, да ојача пословање породичне пиваре. Иако је већи део живота послом провео у Београду, родни град и бројну фамилију редовно је обилазио. Панчево му се одужило прогласивши га за живота првим почасним грађанином.

Данас рушевни комплекс најстарије пиваре на Балкану, која је прве литре произвела 1722. године, подсетник је како се овде приљежно радило. За сећање и за узор су и његова бројна доброчинства: помагао је радницима у својим рудницима, војсци, католичкој и православној цркви, а највише младој српској држави. Предузетници су од њега добијали повољне зајмове, давао је потпору сиромашнима и ратним инвалидима, школовао сирочад и болесну децу, потпомагао женска и спортска удружења… Визионарство, хуманизам, срчаност, упорност и страственост красили су га у свему чега се латио. С правом га сматрају оцем модерног рударства у Србији, а један је и од осниваа Народне банке, чији је гувернер био 26 година.

Ђорђе Вајферт је преминуо у својој вили у Београду 12. јануара 1937, „после краћег боловања”, како је наведено на парти (умрлици) Градског поглаварства Града Панчева, „које ће сачувати с љубављу у срцима свих грађана трајну успомену”.

По опелу, праћен поворком у којој је било више од 2.000 људи, сахрањен је уз највише државне почасти у породичној гробници, одмах до улаза у панчевачко Римокатоличко гробље, поред оца Игњаца и осталих чланова породице.

Панчевци су пре неколико година поново открили Вајферта. У два њему посвећена јунска дана, накратко оживи време пионирских подухвата пивара, познатих у Европи, рударских прегнућа о којима се причало и ван наших граница, банкарских трансакција, значајних улагања у науку и уметност и несебичних доброчинстава. Баш како је то, опраштајући се над Вајфертовим одром од свог великог конкурента, али и поштованог пријатеља, исказао чувени индустријалац Игњат Бајлони: „Извукао си ову земљу из балканског блата и за кратко време подигао и народ и државу. Твоје дело је толико велико да оно више и није твоје. Оно припада свима нама.”