Минуло и васкрсло време

Када је прошло двадесет година од првог издања (1983) мог превода Пруста, који сам радио за Матицу српску, помислио сам како већ толике генерације наших читалаца немају прилику да на своме језику набаве то величанствено дело, те да би било добро да свој превод прегледам и у њему можда штошта поправим за једно ново издање. Тим пре што сам у оно време имао на располагању, поред првобитног француског издања, много пута прештампаваног, само прво критичко издање, из 1954, са много поузданијим текстом, док је у међувремену изашло и новије, још поузданије критичко издање 1987. Ниједно не даје сасвим задовољавајући уистину коначан текст, јер је Прустов роман, строго узев, у ствари недовршен: писац се до самога смртног часа упињао да штошта доврши или поправи, али један тако огроман строј од неких 3.000 страна, у непрестаном бујању, неизбежно је понегде остао неупотпуњен или неусклађен. Стога дело, поврх своје тако изузетне лепоте, пружа читаоцу и један драматичан призор отимања од болести и смрти.

Разлике између појединих француских издања потичу од непрестаних Прустових измена и допуна (а којима се понекад и не зна тачно место у тексту), како у својеручном пишчевом рукопису, тако и у дактилографском препису (чије је неке делове писац прегледао а неке није), па и у сачуваним штампарским коректурама (од којих је такође неке писац прегледао, а неке није, јер последња три од седам делова романа издата су после пишчеве смрти).

Већ општи наслов целога романа код нас је одавно преведен, и често се тако и помиње, као У трагању за изгубљеним временом – одиста дословно: temps perdu = изгубљено време – а нетачно, јер на француском то може имати два значења: време изгубљено, пропуштено, протраћено, и: време нестало, ишчезло јер је заувек прошло. На српском изгубљено време значи само протраћено време, па се не може рећи да Пруст оживљава изгубљено време свог детињства и младости, него само заувек нестало, минуло време своје прошлости. Тако сам и наслов другог одељка романа у првобитном свом преводу оставио како је код нас већ било преведено: У сени девојака у цвету, као да се хоће рећи: девојке у цвету младости (а и многи Французи то тако разумеју, али погрешно). А то су уствари девојке као цветови, простије речено, девојке цветови, као што их Пруст на шест-седам места у тексту изричито и назива, можда, као велики поклоник Вагнера, инспирисан девојкама-цветовима у опери Парсифал. Још је гори случај са последњим одељком, коме сам у првобитном преводу оставио дослован превод (а врло лош): Поново нађено време – уосталом retrouver на српском се не каже поново наћи, него просто – наћи (нешто што је било изгубљено), а заправо је смисао: поновни сусрети с временом, или просто – сусрети с временом, доживљаји времена и његових дејстава. Да не бих у тој мери „измишљао” помирио сам се с тим да дам један симболичан наслов, Васкрсло време, сматрајући да наслов тешко може да означи или сажме садржај дела, него пре да га само сугерира, симболише.

Ти сусрети с временом, васкрсавање прошлости, поновни доживљај давних тренутака, у суштини су овог романа, те романсиране, и умногоме измишљене, повести пишчевог живота како га прича приповедач у првом лицу. Истински доживљај некога давног тренутка, није, по Прусту, изазван вољним сећањем, већ један чулни осећај у садашњости, истоветан са једним таквим чулним доживљајем у прошлости (она чувена Прустова магдаленица) једини може у нама да истински оживи прошлост, на исти начин као што су чулни утисци, импресије, наша једино могућа аутентична спознаја стварности. Такви тренуци васкрсавања прошлих тренутака пружају нам доживљај нечега ванвременог у нама, нечега виртуално вечног, што им је заједничко с уметношћу.

Може се дакле говорити о Прустовом импресионизму. И као што је импресионизам покренуо разне преображаје у сликарству, тако је и Пруст, са Жидом, један од првих преображавалаца романа у двадесетом веку. Тиме што је увео писца у роман као једну од личности, као што ће учинити и Жид у Кривотворитељима („Ковачима лажног новца” – још један не баш спретан наслов, који сам нажалост преузео као лоше наслеђе), отклонио је ону радикалну границу између фикције у роману и „спољне” стварности, те збивања која читамо и која писац проживљава и као личност у роману и као личност из наше стварности у ствари су истовремено и текст дела које писац пише.
Додајмо још да читаоца осваја и обиље живота са стотинама личности, све једна живља од друге, из аристократије, у којој се Пруст највише кретао, из уметничког света и из народа, а ваљда изнад свих чудесна личност барона Де Шарлиса, кога можемо убројати у најимпресивније личности свеколике књижевности: као и некакав Дон Кихот и Прустов барон је стално изван и изнад сваке стварности, јер толико је шашав и луд, смешан и жалостан, и страшан и опасан чак, стално у пароксизму који је и дубока трагедија и беспримерна комедија. Он је у неком смислу врхунац у овом роману, јер има најшири распон људскости.