Памук на Калемегдану

Нови роман Владислава Бајца Хамам Балканија, кога ових дана објављује Издавачка кућа „Архипелаг“, представља причу о два историјска времена и о јунацима смештеним у простору између два идентитета. Jунаци су Мехмед-паша Соколовић и коџа Мимар Синан, Сулејман Величанствени и велики везир Рустем-паша, али и нобеловац Орхан Памук и Владислав Бајац, Алберто Мангел и Ален Гинзберг, Ленард Коен и Сјон, Боб Дилан, Алан Стивел и вођа ЕТА Раул Т., Чедомил Вељачић и Гери Снајдер... Компонован тако да се у њему наизменично смењују XVI век и наше време, ћирилична и латинична поглавља, роман описује не само сусрет два света, и два града – Истанбула и Београда – већ и  сусрет два света у једном те истом човеку. „Политика“ ексклузивно објављује из рукописа романа Хамам Балканија једно ћирилично поглавље.

Срећна околност при Памуковом и мом обиласку негдашњег дома, сада музеја, Ива Андрића у Београду била је та што је тамо наша домаћица била Тања К., моја пријатељица са студија. Као стручњак институције по имену Музеј града, била је врсни познавалац прошлости (рецимо, живота и рада Деспота Стефана Лазаревића, нарочито његове београдске библиотеке са преласка 13. у 14. век), а умела је да и о нашем нобеловцу исприча нешто необично и да укаже на неке важне детаље. Уз сав њен шарм, и вероватно захваљујући и њему, Памук се показао веома заинтересованим за све: слушајући, успут је сликао својим фотоапаратом свакојаке предмете и папире у витринама и на зидовима. Та усредсређеност на живот њему омиљеног писца (а како и не када је такав таленат из Србије/Југославије писао онако мајсторски и о његовој култури(!) навела ме је да за крај посете оставим да му покажем саму Нобелову повељу коју је Андрић добио 1961. године, пропративши то речима којима се, с обзиром на тадашњи датум (мај 2006), грохотом насмејао:

„Сада морам да ти признам зашто сам те овамо довео.“

Све са драмском паузом. А он, мало затечен, чека.

„Зато што ти је ово јединствена животна прилика да икада видиш како изгледа повеља Нобелове награде за књижевност.“

Шала је успела, али је успео и Памук. Следећа повеља носила је његово име. Држао ју је у рукама већ за неколико месеци.

Између те две награде шетали смо Београдом, обилазили књижаре, газили Калемегданском тврђавом, са њене терасе (у друштву чврсте, суптилне, строге а духовите Виде Огњеновић, председнице Српског ПЕН-а) бацали погледе на Ушће, Земун и војвођанску равницу као што су то чинили и Бајица/Мехмед и Јосиф/Синан. Ту и тамо их помињали.

Била је ово права топографска тачка на којој сам се сетио описа тог места на коме смо управо. Аутор описа био је Константин Филозоф. А дело његов чувени Животопис деспота Стефана Лазаревића, истоименог обновитеља и озваничитеља престоног града. Њему је Београд, онако окружен са три стране водом, имао нешто од оног господујућег дизања Цариграда над Златним рогом и Босфором.

Пуштајући машти на вољу, али држећи се засебних постојећих чињеница, умрежавали смо недоказане ситуације у прошлости.

Памук је говорио о недовољно знаном владару могулског царства Џелал ад-дин Акбару, из друге половине 16. века, млађем савременику мојих јунака, Турчину пореклом. Његов народ је 1526. године освојио Индију (оквирно доба пада Каира и Београда) и прогласио Делхи монголском престоницом. Иза свих злочина које је сигурно и тај рат подразумевао, стизало је и време мира и просперитета. Кад је млади Акбар преузео престо, успео је да оствари свој сан: ујединио је хришћане, будисте и муслимане.

Зашто је Памук о томе говорио? Зато што је био сигуран да су се Мехмед Соколу и Џелал Акбар морали познавати. Можда су се срели при некој од Сулејманових ратних турнеја по Персији када је Мехмед Високи са својим трупама непријатеље јурио такорећи трагом Александра Македонског. Деловало му је као да су обојица били они борци који у борбу и улазе да би уједињавали, а не раздвајали. Као људи који су били убеђени да различити народи могу живети у једном човеку. Једнако као и један (исти) народ у више (различитих) људи.

„Акбар је у години Мехмедове смрти, ти би рекао – Бајицине смрти, 1579. објавио проглас писан као веома толерантан поглед на ислам – Божанску веру – под нетолерантним насловом „Декрет о непогрешивости“! И овај пример делује заиста као неразумни спој изнијансираног мислиоца и тупавог војника! Али такође делује и као да је о њему пре обнародовања више пута разговарао са Мехмед-пашом. Добро, нећу рећи да су га писали заједно. Али да су причали о религијским слободама и праву на различитост идентитета, хоћу.“

Ја сам имао свој пример.

„Место и луку Цезареја, јужно од Хаифе у данашњем Израелу, крајем првог века старе ере основао је Ирод Велики. Римско царство га је прогласило седиштем Римске провинције Јудеје. Уз борбу и убијања Ирод је 37. године старе ере освојио Јерусалим и постао краљ Јудеје. А онда је, незнано зашто, убио жену и своја два сина. И наставио да живи: обновио jерусалимски храм, изградио позориште, амфитеатар, тврђаву али и нове градове. Остао је познат по необично различитим поступцима: од грађевински изузетног подухвата прављења цезарејске луке до отпора Јевреја његовој насилној хеленизацији; од покоља деце у Витлејему (у вези с Христовим рођењем) до успешног уједињења Римљана, Јевреја, Грка и Арапа!

(/slika2)„Наравно да петнаест векова разлике са Бајициним временом онемогућују њихов сусрет, али то не значи да о њему није могао нешто да прочита велики муфтија Ебусуд ел-Амади, када је размишљао да ли да пријатељу Мехмеду помогне при спасавању Српске патријаршије од пропадања.“

„Не само да је вероватно, засигурно и јесте читао. Знања се сва ослањају о претходна. Хоћеш бољи доказ наслеђивања знања из истог времена? Први творац римских терми из 33. године старе ере, Агрипа, подигао их је у Риму и свим већим градовима царства. И сва друга купатила, од Картагине до османских хамама, настала су на основу њих! А, наравно, није их ни он измислио. Преузео их је од старих Хелена. А они?“

„Са оволиким одмаком према тако важним догађајима“, филозофирао сам, „све сам сигурнији да су сви ти људи имали једну половину срца од леда, а другу од меда. У овој другој је била заточена њихова највећа тајна. Па, када погледам све те османске аге, паше и везире који су столовали овде, на овом ушћу, и иза себе оставили онолике задужбине (додуше, највише их је порушено), наслућујем разлоге таквих чинова. Није то било само да би оставили траг, да се лише богатства које би им, да није у добротворне намене потрошено, после смрти било одузето и предато султановoм сарају. Нису то чинили ни из обести, а ни из незнања.“

„Па, добро. Из чега? Из оне друге срчане коморе?“ шалио се Памук дајући тачан одговор.
„Да, баш тако. Из оне која се одледила. Дакле, из љубави, закључане са седам брава, јер су се плашили да воле, јавно и отворено, да покажу оно што их је могло учинити рањивим пред другима. А сви они, о којима ја сада говорим, просто су (за)волели овај град и, као да су били задужени код њега, враћали му дугове у задужбинама.“

„Занимљива ти је поставка. Београд као банка. Хм, добро. Ја ионако мислим да је после сунца и точка, банка можда трећи изум на свету по важности, наравно, по онога чији је.“

„Да. Такву тријаду неки хришћански јапи би вероватно лако преиначио у ново Свето тројство. Вероватно ти је банка јасна, али зашто би прихватио друге две трећине, већ питаш.“ Правио сам се важан. „Па, сунце да не изостави екологију, а точак зато што му он, ма како му као изум примитивно изгледао, представља технологију.“

Али, вратио сам се месту догађаја.

„Донекле разумем све те царске ефендије које су пореклом били Срби. Они су морали имати некакав појачан осећај везе са, како ко, земљом, језиком, тлом, родбином... Али, ни код њих то није било пресудно. Рецимо, она чувена породица Јахјапашића! Најпознатији су били по својој изразито ратничкој врлини: били су храбри, одлучни, сурово одлучни на сваку победу, непоколебљиви у новој вери, али и некако у њој поштени. Одрекли су се хришћанства и нову веру никада, ни у једном тренутку нису довели у сумњу. Ни отац нити иједан од тројице синова. Бали-бег је био први османски ’гувернер’ Београда након што је 1521. освојен. Султан Сулејман га је на то место поставио не плашећи се његовог новог конвертитства ’уназад’ јер су Јахјапашићи били тврђи муслимани од оних најосведоченијих. Али, опет, није их он ни случајно стављао у крајеве из којих су потекли! Гази Мехмед-паша је био смедеревски санџак-бег чак у два наврата (1527–1533 и 1536–1541), постао је будимски беглербег 1543. а годину дана касније освојио је Вишеград. Онолико је задужбина оставио у Београду да им се ни броја не зна (што би народни песник преувеличано рекао), а зашто? Па знаш и сам, пошто си се у хамаму његовог имењака у Вишеградској бањи телесно чистио од онога чиме су други покушавали да те упрљају. Ја сам тада то исто чистио из душе. Такав севап, какав је хамам, оставља се другима само из љубави!“

„Волео бих да си у праву. Зато што толико заблуда, а тиме незнања, влада и о данашњици, а камоли о толикој прошлости.“ А онда је пружио још један пример.

„Иако садашњи вокабулар није примерен за ове наше приче из историје, али Истанбул и Београд су у то време били много отворенији, што би се данас рекло – космополитскији градови но што ико замишља или жели да призна. За Цариград се још и уме да каже, иако предрасуде и даље владају. Али за Белград нећеш тако лако чути да је, рецимо, у доба твога Мехмеда/Бајице, 1557. ’његово’ бродоградилиште (које јесте основао Соколу/Соколовић) на годишњем нивоу умело да изгради осамдесет пет бродова, и то галија са три реда весала, такозваних трирема! Данас бисмо их по габариту звали разарачима! Тај број је могао да постигне још само истанбулски арсенал! Додуше, вероватно је оволика цифра достигнута због оноликог искуства које је Мехмед Соколовић стекао као капуданпаша целе османске морнарице. Подучио је оба града како се хитро стварају или, ако устреба, обнављају морске и речне армаде.“

Било ми је драго што је Памук знао за то. Надопунио сам га.

„Знаш ли да се у књигама Протоколарија у Венецији, међу грбовима важних лука, налазио и грб Београда с краја 15. века? То значи да је београдска лука још тада имала репутацију такозваног светског порта!“

Као да смо се утркивали у трагању за затуреним куриозитетима, Памук је наставио да као из бунара вади још бисера. Као деца када се несвесно у нечему надмећу, не чекајући крај претходне, започињали смо своје приче са „А знаш оно...“

„Знаш ли да је тек седамдесетих година двадесетог века у јавност изашао податак о шестојезичком, упоредном речнику који је састављен у 14. веку, тачније негде између 1363. и 1377!? Саставио га је владар Јемена Ел Малик ел Афдал Диргам ад-Дин ел Абас из династије Расулида. У њему је паралелно заступљено хиљаду и две стотине појмова из персијског, турског, (касновизантијско) грчког, јерменског, монголског и силисијског (врсте јерменског језика који се говорио на југоистоку данашње Турске, у региону приобаља Адана). И данас се чува у Сани, у Јемену. Можеш ли да замислиш тадашње путеве трговине, културе и целокупних цивилизацијских светова тога доба када је неко нашао за сходно да ове језике споји! Сигурно то није радио из доконости или обести, већ зато што се то показало неопходним!“

Наставио је да ме пропитује.

„Шта мислиш којим појмом речник почиње?“

С обзиром на време његовог стварања, није ми било тешко да закључим.

„Највероватније са свима заједничком и свима најважнијом речју бог!?“

„Виспрен одговор. Углавном су сви наведени: од арапског Алах, персијског Кудај, турског Тенгри, грчког О-Тхеос, јерменског Астуатс до монголског Тенгри (као у турском, а коју није уврстио). Али зато код појединих речи има занимљивих закључака. Рецимо код појма кишни мантил постоје адекватне речи у монголском – дакју, персијском – барани, турском – јагмурлуг... док, рецимо, у арапском – не постоји!“

„Мислиш, зато што им није био потребан те, због великих врућина и мало падавина, предмет није ни постојао, па самим тим ни реч“?

Међутим, колико ме је затекао и обрадовао овим подацима, толико ме је и растужио:
„А ја већ годинама трагам за једним таквим, петојезичким упоредним речником из сличног времена, који је за мене изузетно важан, ако је тачна информација да се у њему, поред (османског) турског, персијског, арапског и латинског, налази и – стари српски језик! Али, за сада немам среће. Или је прича о њему нетачна или ја нисам баш вичан налажењу колико и трагању, па ми стално измиче.“

Овакви подаци, мора се признати, били су изузетно битни. Далеко су превазилазили потребу за тешењем или истицањем нечије културе. Напротив, они су говорили о оним другим културама које су, из разних разлога, заборављале оне „заборављене“.