Људи раније проходали

Човек се усправио знатно раније – пре око шест милиона година (Сагињање нико не помиње). Бутна кост давнашњег претка (Orrorin tugenensis) високог само 120 сантиметара, пронађена 2000. у Кенији, очигледан је доказ припадања људском роду и ходања на задњим удовима.

Да ли је давнашњи прапретеча, заиста, личио на садашње далеке потомке?

Усправно кретање једна од најранијих одлика нашег рода, сматрају амерички палеоантрополози Брајан Ричмонд, са Универзитета Џорџ Вашингтон у Њујорку, и Вилијам Џангерс, са Универзитета Стони Брук, чије тумачење помера људско усправљање у даљу прошлост. Истраживање истовремено указује да је двоножно ходање претрпело промене у долазећим хиљадугодиштима и да је, у биомеханичком смислу, прадавни претеча другачије корачао од нас.

После исцрпног рачлањивања недавно су закључили, у чланку у угледном часопису „Наука” (Science), да је то најстарији случај двоножног корачања. Истраживање је подразумевало проверу препотопских остатака и упоређивање с костурима савремених људи, човекових претеча и мајмуна шимпанзи.

Преостатке бедрењаче, руку и зуба човеколиког бића које је живело у праскозорје појаве првих људи откопали су пре осам година француски антрополози Мартен Пикфор и Брижит Сени, а подозревају да је претеча величине шимпанзе био у стању да корача на две ноге. Други научници су још сумњичавији.

Претпоставља се да су се пре, отприлике, пет до осам милиона година први људи раздвојили од човеколиких мајмуна и да је двоножно пребацивање с места на место ослободило горње удове (руке) за коришћење алатки. Премеравањем костију установљено је да, доиста, увелико подсећају на остатке раних људи од пре два-три милиона година, аустралопитека (као чувена Луси) и парантропа који су настањивали источну Африку уочи појаве рода човек (Homo), укључујући и данашњег разумног (Homo sapiens).

Усправан ход остао је, углавном, непромењен у току целе наше еволуционе историје, иако су севнегдашњи сродници више гегали. Изненадна промена животне средине у источној Африци пре два милиона – када су саване с ниским растињем потиснуле бујне шуме – нагнала је првобитне људе да се све више пешаче трагајући за свакодневним оброцима. Зато се највише изменио изглед бедра које се прилагодило преваљивању већих растојања, а ноге су се издужиле за корачање.

Наговештаји снажних мишића горњих удова и прсти подешени за успињање указују, такође, да се човечуљак из Кеније подједнако верао по дрвећу и бауљао по тлу. Дању је већином обитавао доле шепесајући на две ноге у потрази да нешто презалогаји, на дрвеће се пео бежећи од грабљиваца и одлазећи ноћу на починак. Гегање налик мајмунском остало је преовлађујуће готово четири милиона година, све док протољуди нису пусгили свој корак који је погодовао пешачењу на веће раздаљине и трчању.

Најновије откриће је учврстило место Orrorinа tugenensisа у човечијој лози и подстакло научнике да се упусте у одгонетање тананости двоножног хода. Поуздан окидач за преображај четвороножног у двоножни и даље остаје неразјашњена тајна.

Да се климатске прилике у Африци нису измениле, ко би смео да каже да би еволуција успешно узнапредовала ка аустралопитеку, а доцније ка разумном човеку?

Коначног одговора још нема.

Кенијски човечуљак је први члан породице који се усправио омогућујући савременим људима да се – заувек уздигну.