Континуитет дуг осам векова

„Сада, када је помоћу Божијом и снагом народа потпомогнуто огромним жртвама православног свештенства извршено велико дело народног ослобођења и уједињења представници раздељених цркава вођени духом Светог Саве, богоносних и осталих светитеља и патријарха возјавших в серпскои земљи прогласили су јединство српске православне цркве и васпостављање Српске Патријаршије.” Ово је стајало у прогласу објављеном пре сто година – 12. септембра 1920. на црквеном сабору у Сремским Карловцима. На том скупу, којим је председавао Митрофан Бан, митрополит црногорско-приморски, архијереји из свих помесних српских цркава донели су одлуку о црквеном уједињењу и обнављању Српске патријаршије.

Ових дана када су, услед усвајања Закона о слободи вероисповести у црногорској народној скупштини, тензије у Црној Гори, али и читавом региону порасле, ова одлука донета пре једног века поново је постала предмет интересовања. За једне она представља наставак црквеног континуитета успостављеног осам векова раније, док је за друге (актуелну црногорску власт) она резултат „великосрпске хегемоније” која је, после насилног укидања државе укинула и самосталну црногорску цркву.

Колико су те тврдње основане? Да би се правилно разумело ово питање потребно је, истичу наши историчари, вратити се у прошлост. Наиме, српска црква настала je још 1219. године, када је заслугом Саве Немањића основана српска архиепископија. Њено седиште била је Жича и имала је 11 епископија, од којих су две – Зетска и Будимљанска – обухватале територију данашње Црне Горе.

Услед опасности од најезде Татара седиште архиепископије је 1253. пренето у Пећ. Када је, после великих освајања краљ Душан одлучио да се крунише за цара, архиепископ Јоаникије Други је 1346. године у Скопљу хиротонисан за патријарха. Од тог времена српска црква била је позната под именом Пећка патријаршија и као таква постојала је до пада српских земаља под власт Турака у 15. веку.

На обнављање патријаршије морало се сачекати до 1557. године. Историчари сматрају да је на одлуку о њеној обнови утицала жеља турских власти да се наш народ умири, али и да се повећају фискални приходи јер је патријаршија плаћала годишњи трибут држави. Пећка патријаршија обухватала је све крајеве Османског царства у којима су живели Срби. Многи патријарси из тог времена пореклом су били с територије данашње Црне Горе, а најпознатији међу њима свакако је Арсеније Трећи Чарнојевић, вођа Прве велике сеобе Срба из 1690. године. Нажалост, после Прве и Друге сеобе Срба положај Пећке патријаршије се погоршао да би је султан Мустафа укинуо 1766. године.

Тада почиње период познат као „доба помесних српских цркава”. У Хабзбуршкој монархији јача нови верски центар – Сремски Карловци. Тамо је почетком 18. века основана Карловачка митрополија. Она је до укидања Пећке патријаршије признавала њену супремацију, а потом била самостална (од 1848. карловачки митрополит носио је титулу патријарха ). Када је. 1867. Хабзбуршка монархија преуређена у Аустроугарску царевину, Карловачка митрополија обухватала је Србе у угарском, а Буковичко-далматинска Србе у аустријском делу царевине.

На простору Османског царства прилике су биле неповољније јер су ти крајеви дошли под јурисдикцију Цариградске патријаршије, па су од тада епископи углавном били Грци. Изузетак је била – Црна Гора. Тамо је у Цетињском манастиру опстала митрополија која се, током 18. и 19. века најчешће називала Црногорска или Црногорско-брдска. Управо ова митрополија је најзаслужнија што се Црна Гора формирала као држава. Њени митрополити бирани су из породице Петровић Његош и заслужни су за доношење закона, искорењивање крвне освете и племенске подељености, али и борбу за ослобођење од Турака. У првој половини 19. века у Црној Гори цетињски су митрополити имали и духовну и световну власт. Владика Петар Први (Свети Петар Цетињски) хиротонисан је у Сремским Карловцима, а његов наследник Петар Други Петровић Његош у Русији.

После Његоша духовна и световна власт су раздвојене, а митрополити су углавном хиротонисани у Русији. Србија и Црна Гора признате су као независне државе на Берлинском конгресу 1878. године. После тога и цркве у тим државама добиле су аутокефалност. Црква у Србији, позната и као Београдска митрополија, аутономију од Цариградске патријаршије добила је 1832, а аутокефалност 1879. године. У истом периоду аутокефалност је имала и црква у Црној Гори, што је било потврђено и уставом Црне Горе из 1905. године. Управо на ту чињеницу позивају се данас тамошње присталице црквене самосталности. Већина наших историчара сматра, међутим, да су њихови мотиви другачији.

„Питање статуса цркве у Црној Гори данас није црквеног већ националног карактера. Његови покретачи настоје да осамостаљивањем цркве заокруже црногорски национални идентитет. Аналогије с периодом постојања независне Црне Горе у 19. и почетком 20. века не постоје. Црна Гора је у то време била држава српског народа, па је и православна црква из које је та држава настала била српска. У то време, осим Црногорске митрополије, самосталност су имале и црква у Краљевини Србији, али и Карловачка митрополија и Буковичко-далматинска митрополија у Аустроугарској па данас нико не покреће питање њиховог осамостаљења. Ако би се нека аналогија могла направити, онда би то било са стварањем Бугарске егзархије у другој половини 19. века, која је обухватала и неке епархије насељене Србима на подручју Старе Србије, односно с конституисањем Македонске православне цркве након Другог светског рата, напомиње историчар Милош Јагодић, професор на Филозофском факултету у Београду.

После Првог светског рата, када је створена Краљевина СХС, указала се потреба да се разједињене цркве настале после укидања Пећке патријаршије уједине. Осим крајева који су били у саставу четири до тада фактички самосталне цркве она је обухватала и епископије које су биле под јурисдикцијом Цариградске патријаршије у Босни и Херцеговини и на подручјима припојеним Србији после Балканских ратова.

Зато су се маја 1919. године у Београду састали архијереји из свих делова Краљевине СХС и донели одлуку о обнови Српске патријаршије. Такав захтев послат је и Цариградској патријаршији из које је ускоро стигао „томос” – одлука о признању. На сабору у Сремским Карловцима 12. септембра 1920. та одлука је и озваничена. Први патријарх обновљене патријаршије био је дотадашњи београдски митрополит Димитрије. Занимљиво је да су до Другог светског рата бирана још двојица патријарха – Варнава Росић и Гаврило Дожић, обојица рођена на простору данашње Црне Горе.