Меган и „мегзит”

Не постоји медиј ни у свету ни код нас који се ових дана не бави „мегзитом”. Нашироко и надугачко се распреда о томе зашто су војвода и војвоткиња од Сасекса одлучили да напусте живот на двору, како ће изгледати њихова свакодневица (и каријере?) ван Британије, шта ће бити са финансијама... Док се из дана у дан помно прати динамичан развој догађаја, уочавамо два занимљива и друштвено значајна феномена. Први је да „мегзит” (како је одлазак Меган и Харија незванично прозван) привлачи далеко више пажње од актуелног брегзита. Реч је свакако о парадоксу јер је потоњи „егзит” далеко значајнији за живот људи у Британији и Европској унији од првопоменутог „мегзита”. Други феномен је усмереност на наводну кривицу, или бар одговорност, коју америчка глумица сноси за скандал у краљевској породици. Одлазак брачног пара добио је колоквијални назив по Меган, а не по Харију („харгзит” би било логичније решење јер је он потомак краљевске лозе и он напушта своје окружење).

Извештавање о ексклузивној „кривици” војвоткиње од Сасекса сведочи о гласном оживљавању глобалног патријархалног система: опет је жена „крива” за (погрешне) одлуке супруга. Истраживачи са Сандерланд универзитета урадили су истраживање твитова који су постављени у првих 24 часа након објаве Меган и Хари да напуштају Британију. Резултати истраживања показали су да велика већина твитова има мизогиничну и (или) расистичку конотацију и да неретко садрже и експлицитне увреде.

(Фото EPA-EFE/Facundo Arrizabalaga)

Чињеница да збивања на британском двору привлаче свеопшту пажњу није нова: сетимо се само два раскошна венчања која су директно преношена широм света, а ако бисмо кренули даље у историју примери би се само низали: почев од скандала који су пратили живот и смрт принцезе Дајане па надаље. Естрадизација, па и таблоидизација монархије је посебна тема која се може анализирати, али у најновијој афери занимљивији је наратив који подразумева да је искључиво војвоткиња од Сасекса покренула след познатих догађаја. Иако је Хари већ више пута правио преседане (он је за супругу изабрао америчку глумицу која није племићког порекла, већ је била у браку, није англиканске вере, има афро-америчко порекло...) и иако ово није први пут да принц одступа од обичаја и правила понашања британске краљевске лозе, ипак је јавност „пресудила” да је за финални разлаз „крива” Меган Маркл. Овај колективни закључак овенчан у самом називу („мегзит”) „извукао је на површину” дубоко укорењен и глобално заступљени патријархат. Поново имамо јавну репродукцију класичних стереотипа да је „жена крива” (у неким случајевима, као што смо видели у британском истраживању, имамо и директне увреде на основу рода и расе) и да је сигурно она створила проблеме и наговорила супруга да повуче потезе које ваљда сам не би повукао. Изгледа да нема опције у којој је одлуку донео он сам или су је можда, само можда, донели заједно?

У складу са општом сензационализацијом јавне сфере и, конкретно, питања која се тичу дешавања у британској монархији, није чудо да је у први план одмах испливао жилави патријархат – њему је, уосталом, веома комотно у поједностављеном и шареним сензацијама испуњеном медијском и таблоидном простору. С друге стране, дискурс који прати „мегзит” је добар социолошки показатељ о томе колико су патријархалне вредности дубоко укорењене у ширим друштвеним слојевима и то на свим меридијанима.

Британско истраживање твитова о Меган Маркл рађено је уз помоћ прецизне методологије, међутим, довољно је само да читате коментаре испод текстова о Хари и Меган у страним и домаћим медијима и видећете да се формирају две групе мишљења: прва група подржава бунтовништво и залаже се за разбијање конзервативних стега у Британији а друга група је (условно речено) на страни краљице, осуђује одлуку брачног пара и позива се превасходно на економске аргументе (ко их је до сада издржавао, финансирао венчање, путовања итд.). У обе групе Меган је у центру пажње (као главни актер или као једини кривац). И док се коментатори препуцавају око тога да ли је Меган „коначно обзнанила крај строгим и застарелим ројалистичким обичајима и протоколима” или је пак „све кренуло наопако када се Хари са њом венчао”, ту и тамо можете наићи на усамљене гласове оних који се питају зашто би било кога цела ова ситуација уопште погађала на тако близак и емотивно обојен начин и какве то везе има са животом грађана Британије (а камоли са животом грађана у Србији). Потписница текста слаже се са тим ретким гласовима који баш и не виде сврху или смисао у бављењу туђим животима, ни обичним ни краљевским (уз наравно осуду свих увреда изречених на рачун војвоткиње од Сасекса), али сматрам да читава медијска помпа може бити важан показатељ друштвених феномена у које спада и огољени патријархат.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa