Докторат као круна образовања

Владислав Ф. Рибникар, као један од најбољих великошколаца своје генерације, одлази на Сорбону о трошку свога оца, врачарског лекара, на даље усавршавање, да стекне круну свога образовања. Као свршени великошколац он такође излази и као потпоручник са војним знањима и вештинама, стеченим за време четворогодишње војне наставе, заведене на Великој школи 1886/87. године.

Са положеним „лисансом” из светске књижевности, као двадесетпетогодишњак, спреман да се лати своје професорске дужности, враћа се на Велику школу, која је управо доживљавала успон и преуређење, са могућностима да достигне висок европски ниво наставе. На Великој школи је тада, са отварањем нових катедри, покренуто и питање страних језика, нарочито немачког и руског. Млади Рибникар жели да се даље усавршава на страни и моли од Министарства просвете трогодишњу државну стипендију да би на каквом озбиљном факултету стекао докторат из немачког језика. Треба нагласити да су то године када су у Немачкој постојали факултети на којима су се стицали докторати са најмањом оценом „honores rite” и то су биле чувене дипломе за Оријент.

У тадашњим дневним листовима кружила је истиноговорљива анегдота, како кондуктер опомиње путнике да се воз у Хајделбергу задржава пет минута и, ако би неко имао да положи докторски испит, нека пожури. Разуме се, кондуктер је услужан само према странцима, јер Немци у тој вароши морају мало дуже да се задрже, и то због полагања државног испита, јер за њих не важи оно парче пергамента на коме је ударен докторски печат. То је био украс намењен Оријенталцима.

Из Берлина се Владислав враћа без доктората, али са идејом да покрене нови грађански политичко-информативни дневни лист „Политика”. Пре 105 година, као трећепозивци он и брат му Дарко одлазе на Цер и полажу живот на олтар отаџбине, а могли су да се не одазову на звук ратне трубе. Витезови на перу, напуштају редакцију и перо замењују пушком и сабљом на српском одбрамбеном бојишту, као командири у српској војсци. Капетан Владислав Рибникар, на бранику отаџбине, у своме пуку и својој чети, не положивши докторат у Берлину, јер су га одвукле журналистичке силе, полаже докторат на раскрвављеним рожањским положајима. Бранио је и одбранио своју тезу првог страшног и крвавог септембра 1914. године, првог школског дана сваке долазеће генерације.

Свако јутро, кад сањива Србија још на прву јутарњу кафу, топлу ракију и простодушну реч мирише, на киосцима нас дочека наша дуговека „Политика”, тај живи докторат несуђеног професора немачког језика и књижевности, краљевске Велике школе и потоњег Београдског

универзитета. Са стеченим знањима из Берлина, разумео је говор немачких хаубица, стекавши тако докторат у крвавим рововима ратне немани, на понос наше целе нације. Оставивши неизбрисив траг у српском новинарству, отишао је у славу српских витезова из класичног доба.

Од 1904. године сва српска јутра имају неугасле зенице браће Рибникар. Потомство их никада неће заборавити. Вечна им слава, част и хвала! Срећан ти рођендан, „Политико”!

После вишедеценијског глувог духовног беспућа од распада Југославије наовамо, да ли ће у Србији бити укинути петоминутни возови за стицање срамних и шупљих факултетских и докторских диплома?

Нада Крњаић Цекић,
Београд