Лоши закони матирају правосуђе

Закони се морају примењивати, па макар били и лоши. То је познато правило. Поштовање закона у свим правним системима постављено је на пиједестал, изнад свега осталог, барем декларативно. Међутим, када се закони често мењају, као што је то случај у нашој земљи, онда се дешава да буду не само у међусобној супротности него и да у једном истом закону стоје противречне одредбе, тако да се применом једне од њих крши друга, и обратно. Законе предлажу и доносе извршна и законодавна власт, а судије их примењују, било да су добри или лоши.

О томе се у медијима много говорило када је реч о Законику о кривичном поступку (ЗКП), а мало је било речи о недостацима Закона о парничном поступку (ЗПП). У парницама се одлучује о многим животним питањима која најчешће немају везе са криминалом.

Грађани још нису научили да важне правне послове сада завршавају код нотара уместо у суду. Нису навикли ни на јавне извршитеље и врло ажурну пленидбу имовине, уз високе трошкове. Притом је већина правно неука, али више никоме много не верује, па ни судијама, ни адвокатима. И једни и други сагласни су да треба променити Закон о парничном поступку.

– Неопходно је спречити злоупотребе и повреде начела савесности и поштења у парничењу. Треба спречити и „надувавање” трошкова на једној страни, као и парничења за ситнице. Судови су преоптерећени предметима посебно у грађанској материји. Судије Врховног касационог суда примају између 50 и 70 предмета месечно, што је једноставно неиздрживо. Готово да нема земље у Европи са седам милиона становника у којој највиши суд у грађанској материји има 10.000 предмета у раду – каже Предраг Трифуновић, пензионисани судија ВКС, који је 13 година био председник Грађанског одељења.

Отвара многа питања, на пример да ли је неопходно да се Врховни суд бави висином издржавања у породичним споровима, да ли треба да се бави најситнијом дискриминацијом, да ли у парницама у области медијског права мора да решава сваки проблем када је одбијен тужбени захтев, да ли треба да интервенише код сваке преиначујуће судске одлуке…

– Због толико великог броја предмета, ВКС са друге стране не може да се бави и веома важним питањима која се тичу уједначавања судске праксе, разрешења спорних правних питања у почетној фази њиховог настајања, јер једноставно не може да стигне – каже Трифуновић.

Пре него што стигну до највишег суда, парнице затрпавају све ниже судове, а нарочито основне. Како сазнајемо, судије већ сада, у јануару, заказују рочишта за новембар и децембар.

Адвокат Горан Зечевић упућује нас на један спор који се води због дуга пред Трећим основним судом. За три године суђења, у овом предмету предузете су укупно 23 радње, рочиште је одлагано више пута, а последњи пут је у новембру 2019. заказано за септембар 2020. године, што се види и у „току предмета” на „Порталу судова”.

Иако је према статистици просечна дужина судског поступка у Србији током последњих шест година скраћена са 534 на 270 дана, многе се парнице и даље „вуку” годинама, па и деценијама. Притом се трошкови само увећавају и у многим случајевима се чини да „нема краја”.

– У радним споровима они који туже морају да плате таксе за сваки предлог и одлуку па испадне да је скупља дара него мера. Велики трошкови одвраћају грађане од тога да траже заштиту својих права пред судом – каже адвокат Зечевић.

Сматра да је неправична и одредба ЗПП-а која налаже суду да одбаци непотпуну или неразумљиву тужбу коју је саставио адвокат као пуномоћник, али ако грађанин без адвоката поднесе неуредну тужбу, суд ће му дати рок да је уреди и поново поднесе.

– Зашто се такво право не призна и оном подносиоцу чију је тужбу саставио адвокат? Суд би могао да укаже шта је непотпуно и неразумљиво, па бисмо то исправили, а овако се отежава пут до правде – наводи Зечевић.

Тврди да су и судска власт и грађани у Србији „таоци лоших закона”, чије поједине одредбе „урушавају читав систем правосуђа”.

– Закон о парничном поступку Републике Србије омета правду и главни је узрок пометње у правосуђу од када је донет 2004. године, са свим својим изменама до данас. Треба га најхитније променити – каже адвокат.

Наглашава да су оставински поступци били завршавани знатно брже и уз мање трошкове у суду него што је то сада случај код јавних бележника.

– Пребацивањем предмета од суда до нотара да се сачини смртовница, потом враћање предмета од нотара до суда, па поново од суда до нотара да сачини наследничку изјаву – губи се драгоцено време. Суд би требало да од нотара затражи да, поред сачињавања смртовнице, узме и наследничку изјаву а не да се предмет враћа суду без те изјаве – објашњава Зечевић.

Подсећа да су и јавни бележници уведени ради растерећења судова, али тврди да су шалтер сале у судовима сада празне, док је у јавнобележничким канцеларијама велика гужва, па поставља питање шта је за грађане боље и јефтиније.