Правдање трошкова за превоз без законског основа

Месечна, дневна или карта за једну вожњу у јавном превозу, рачуни из таксија или за гориво са пумпе у случају коришћења сопственог возила до посла – све то запослени у бројним предузећима Србије прикупљају и предају својим административним службама у случају да то послодавац од њих тражи да би избегао додатно опорезивање обавезне накнаде овог трошка запосленима. То правило почело је да важи после издавања новог службеног мишљења Министарства финансија да се на исплате запосленима не плаћа порез на доходак грађана само у случају када се настали трошкови могу документовати одговарајућом веродостојном рачуноводственом исправом. У противном, фирме које не докажу настали трошак плаћаће порез на тај износ.

Да не постоји ниједна законска одредба која запослене приморава да на такав начин правдају трошкове доласка и одласка на посао недавно је подсетио Синдикат правосуђа Србије, који је чак упутио молбу Врховном касационом суду за објављивање става о правдању путних трошкова запослених. Јер, како истичу у овом синдикату, правдање трошкова превоза је бесмислена обавеза, а мишљење Министарства финансија о правдању тих трошкова није обавезујуће и не може да буде изнад закона.

– Обратили смо се суду да коначно разбије дилему око свега тога, јер запослени нису дужни да прикупљају рачуне за долазак и одлазак са рада. То право им је признато самим присуством на послу, што произлази и из раније пресуде касационог суда. Зато очекујем да суд потврди став који је изнео у својим ранијим пресудама и који је у складу са законским одредбама – уверава Слађанка Милошевић, председница Синдиката правосуђа, подсећајући да правосуђе ионако нема простора за чување правосудне грађе, па тако остаје нејасно где ће се чувати рачуни за 19.000 запослених у судовима и тужилаштвима, као и у затворима. – Под условом да свако од њих донесе по један рачун, то је месечно 19.000 рачуна или годишње 228.000 папира – подсећа она.

Када би сви послодавци спроводили процедуре које би биле усаглашене са службеним мишљењем Министарства финансија, то би им, ако немају организовани превоз, вишеструко увећало административне и друге трошкове. Како истичу у НАЛЕД-у, годишњи трошкови компаније са 1.500 запослених били би око 2,3 милиона динара у случају да нема распрострањене пословнице.

– Плаћање пореза на исплаћене трошкове превоза за запослене у колизији је и са мерама владе усмереним ка смањењу фискалног оптерећења дохотка и смањењу административног оптерећења пословања. Осим тога, оваква јавна политика је супротна подизању неопорезивог износа за опорезивање зарада – сматра Драгана Илић из НАЛЕД-а, подсећајући да је Министарство финансија појаснило само на који начин се такви трошкови документују уколико неко долази сопственим возилом или јавним превозом на посао, али не и уколико нека мала места немају организован јавни превоз, а радници не долазе аутомобилима на посао.

– Зато смо са Саветом страних инвеститора, Америчком привредном комором и ПКС-ом упутили писмо Министарству финансија са предлогом да допуни своје мишљење, али досад нисмо добили одговор. Предложили смо да се, када у малом месту нема организованог јавног превоза, обрачун врши према званичној цени горива и раздаљини између места становања запослених и седишта послодавца. Друго документовање трошкова, које је врло једноставно, како смо предложили, јесте списак запослених који су били присутни на послу. Јер, као што подсећају у Синдикату правосуђа, нико се на посао нико телепортовао, а трошак постоји чим је радник био на послу – истиче Илићева.

Пре спорног мишљења Министарства финансија из 2019. послодавци су поступали по претходно издатим службеним мишљењима истог министарства из 2015. и 2016, која су исте одредбе закона тумачила на другачији начин – по којем послодавац исплаћује неопорезиву накнаду трошкова доласка на посао за све запослене према интерној евиденцији, без потребе да посебно доказује сваки настали трошак (као што је случај са трошком службеног путовања, на пример).

– Да нема тог спорног мишљења могли бисмо и даље да поступамо тако што као веродостојну рачуноводствену исправу имамо списак присуства запослених у току месеца. Могли бисмо и да имамо списак места становања запослених (уговори о раду) и одлуку о цени јавног превоза тамо где он функционише. Такве рачуноводствене исправе биле би сасвим довољне за сва три закона која су важећа, па би онда запослени могли да долазе на посао како хоће: пешке, бициклом, тротинетом, да их неко довози... и тако не бисмо имали проблем да се неосновано интерним актима послодаваца запосленима сужава избор начина доласка на посао, нити би Пореска управа била приморана да од 2019. од послодаваца захтева потпуно другачију примену истих законских норми, што ствара правну несигурност за све – подвлачи Илићева.

Послодавци у Србији већ су се определили како ће то регулисати. Једни имају опцију да не захтевају од запослених достављање рачуна, а неки су мишљења да им је јефтиније да плате порез него да имају огроман административни трошак. Већина се, додају у НАЛЕД-у, ипак одважила да правда трошкове.