Мањак параграфа

Је л’ и вама као мени заиграло срце кад сте чули да Млађан Динкић предлаже промене Закона о приватизацији, које ће онемогућити куповину преосталих неприватизованих фирми прљавим новцем?
А је л’ вам та идеја однекле звучи познато? Е, то је можда зато што баш и није нова.
Пре пет година усвајање Закона о испитивању порекла имовине тражио је професор Чедомир Чупић, тада члан Савета за борбу против корупције. Годину дана касније и потпредседник републичке владе Миле Исаков. И ништа. Па је 2004. тадашњи директор Агенције за приватизацију Бранко Павловић предложио да купци српских фирми новац уплаћују на рачун неке од америчких банака, које имају ефикасне механизме контроле порекла новца.

Динкић, тада министар финансија, сматрао је да Павловић зауставља процес приватизације и тражио је његову смену. Лидер Г17 плус није се нешто истакао ни у подршци Чупићу ни Исакову. А онда се боље упознао с том проблематиком.

"Морам рећи да сам био немало изненађен када сам детаљније прочитао Закон, да се до сада није тражило као услов, а мислим да је то нешто основно, да не може нико учествовати у процесу приватизације ко је осуђиван за кривична дела и неко против кога се води истрага", рекао је Динкић шест година након усвајања Закона о приватизацији.

Ако оставимо по страни да то што предлог лидера Г17 плус да се куповина фирми забрани људима који су под истрагом искључује претпоставку невиности док се не докаже кривица, ова идеја има и неких предности.

Уколико се у најављеном облику преточи у закон, ето сјајне могућности да се непожељни конкуренти елиминишу покретањем истраге против њих. Док се утврди да нису криви, готов тендер. А за сумњу да се неко у Србији огрешио о закон није тешко наћи разлог.

Ал’ опет, то је лако изводљиво само ако се ради о неком домаћем бизнисмену. Шта ћемо са странцима? Баш бих волео да видим ту комисију која неком страном бизнисмену затражи да објасни откуд му, рецимо, пар десетина милиона евра којима намерава да плати неку нашу фирму. Можете ли да замислите, на пример, да то питају Олега Дерипаску, једног од најбогатијих Руса, који је већ изразио интересовање за куповину РТБ Бора.

И на који период би се односила та провера капитала? Да ли би, рецимо, домаће тајкуне питали како су у време највеће немаштине стекли први милион или би им само било битно да су последњих стотинак милиона легално зарађени.

Заиста, можете ли да замислите недодирљиве српске капиталисте попут Мишковића, Бека, Пецонија, Лазаревића, Томића... како објашњавају неком чиновнику одакле им новац? Или, још боље, замислите тог чиновника који то треба да их пита након што их је претходне вечери видео на телевизији, на неком пријему у друштву највиших државних функционера.

Ако мислите да сам превише скептичан, пробајте да се сетите колико је до сада купаца фирми у Србији одбијено због тога што је, одавно основана, Управа за спречавање прања новца утврдила да паре нису чисте. И? Шта мислите – је ли проблем у недостатку параграфа или воље?