Manjak paragrafa

Je l’ i vama kao meni zaigralo srce kad ste čuli da Mlađan Dinkić predlaže promene Zakona o privatizaciji, koje će onemogućiti kupovinu preostalih neprivatizovanih firmi prljavim novcem?
A je l’ vam ta ideja odnekle zvuči poznato? E, to je možda zato što baš i nije nova.
Pre pet godina usvajanje Zakona o ispitivanju porekla imovine tražio je profesor Čedomir Čupić, tada član Saveta za borbu protiv korupcije. Godinu dana kasnije i potpredsednik republičke vlade Mile Isakov. I ništa. Pa je 2004. tadašnji direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović predložio da kupci srpskih firmi novac uplaćuju na račun neke od američkih banaka, koje imaju efikasne mehanizme kontrole porekla novca.

Dinkić, tada ministar finansija, smatrao je da Pavlović zaustavlja proces privatizacije i tražio je njegovu smenu. Lider G17 plus nije se nešto istakao ni u podršci Čupiću ni Isakovu. A onda se bolje upoznao s tom problematikom.

"Moram reći da sam bio nemalo iznenađen kada sam detaljnije pročitao Zakon, da se do sada nije tražilo kao uslov, a mislim da je to nešto osnovno, da ne može niko učestvovati u procesu privatizacije ko je osuđivan za krivična dela i neko protiv koga se vodi istraga", rekao je Dinkić šest godina nakon usvajanja Zakona o privatizaciji.

Ako ostavimo po strani da to što predlog lidera G17 plus da se kupovina firmi zabrani ljudima koji su pod istragom isključuje pretpostavku nevinosti dok se ne dokaže krivica, ova ideja ima i nekih prednosti.

Ukoliko se u najavljenom obliku pretoči u zakon, eto sjajne mogućnosti da se nepoželjni konkurenti eliminišu pokretanjem istrage protiv njih. Dok se utvrdi da nisu krivi, gotov tender. A za sumnju da se neko u Srbiji ogrešio o zakon nije teško naći razlog.

Al’ opet, to je lako izvodljivo samo ako se radi o nekom domaćem biznismenu. Šta ćemo sa strancima? Baš bih voleo da vidim tu komisiju koja nekom stranom biznismenu zatraži da objasni otkud mu, recimo, par desetina miliona evra kojima namerava da plati neku našu firmu. Možete li da zamislite, na primer, da to pitaju Olega Deripasku, jednog od najbogatijih Rusa, koji je već izrazio interesovanje za kupovinu RTB Bora.

I na koji period bi se odnosila ta provera kapitala? Da li bi, recimo, domaće tajkune pitali kako su u vreme najveće nemaštine stekli prvi milion ili bi im samo bilo bitno da su poslednjih stotinak miliona legalno zarađeni.

Zaista, možete li da zamislite nedodirljive srpske kapitaliste poput Miškovića, Beka, Peconija, Lazarevića, Tomića... kako objašnjavaju nekom činovniku odakle im novac? Ili, još bolje, zamislite tog činovnika koji to treba da ih pita nakon što ih je prethodne večeri video na televiziji, na nekom prijemu u društvu najviših državnih funkcionera.

Ako mislite da sam previše skeptičan, probajte da se setite koliko je do sada kupaca firmi u Srbiji odbijeno zbog toga što je, odavno osnovana, Uprava za sprečavanje pranja novca utvrdila da pare nisu čiste. I? Šta mislite – je li problem u nedostatku paragrafa ili volje?