Снимак ауто-камере може бити доказ на суду

Камере у аутомобилима постају све популарније у Србији и нису забрањене, али се не помињу ни у једном закону те њихова употреба није регулисана. У овоме наша земља није изузетак. Према расположивим истраживањима, у многобројним европским државама недостају јасни и конкретни законски прописи о овој (новој) области.

Са друге стране, интернет је преплављен снимцима саобраћајних несрећа снимљених из аутомобила, при чему делује као да највећи број ових снимака стиже из Русије. Многа возила у овој земљи имају камере које снимају кроз ветробранско стакло. Тако се могу видети различите сцене: од пешака који се бацају на возила или глуме да су ударени, изненадних излетања возила на раскрсницама, проласка аутомобила кроз црвено светло на семафору, проклизавања возила на леду...

Професор Миломир Веселиновић, вештак за саобраћајне несреће, каже за „Политику” да су камере у аутомобилима одлична ствар и да снимци могу много помоћи у поступцима вештачења саобраћајних удеса.

„Добро је и то што публика, поготово млади, виде на тим снимцима са интернета због каквих се глупости страда у саобраћају. То је и едукативни део. Међутим, употребу камера у аутомобилима треба добро анализирати кроз неколико аспеката – вештачења, људских права, законодавство, контролу саобраћаја и техничког прегледа и направити компактан предлог за регулисање те области који неће имати мане”, каже Веселиновић.

Наш саговорник наводи и да је приликом вештачења саобраћајне несреће снимак камере важан, али га треба повезати и са брзином којом се возило кретало.

„Технички део који се односи на доказивање о кривици у саобраћају има низ параметара који би требало да буду придружени. Не само визуелни утисак, већ и брзина и све што се дешавало у видном пољу камере”, наглашава Веселиновић.

Иако не постоји закон који бар приближно уређује ову област, видео-снимак са ауто-камере се може користити у судском поступку. Наравно, на суду је да одреди релевантност снимка и да у случају потребе позове вештаке који ће проценити оригиналност, време снимања, идентификовати возила и слично.

Београдски адвокат Тома Фила каже за „Политику” да је релативно шта може бити доказ, а шта не, и да је то питање судског већа.

„Највећи проблем је у томе што наше законодавство не може да прати темпо којим се модерна технологија развија. Генерално, снимак из аутомобила ипак може да буде доказ на суду, али је све на оцени судског већа”, наводи адвокат.

Позната је чињеница и да у Србији има велики број саобраћајних несрећа где се годинама воде судски поступци и где је и вештачењем и саслушањем тешко утврдити шта се стварно догодило. Досадашња пракса је показала да су у вези са тим ауто-камере веома корисне. Ниједним прописом није забрањена њихова употреба али се мора водити рачуна о одређеним детаљима. На пример, уколико камера није на контролној табли, не би смела бити постављена на ветробранском стаклу, тако да се ограничава видљивост возача.

Ауто-камера (на енглеском „dash cam”) у Србији се може набавити повољно. Проблем је, међутим, у квалитету. Тржиште је преплављено јефтиним кинеским оригиналима и копијама, чије су техничке карактеристике лоше. Цене се крећу од 3.500 динара, па навише. Али, за 7.000–8.000, кажу упућени, може се купити добра камера.

На сајту polovniautomobili.com наводе да постоје и напредне и скупе верзије ауто-камера које су изузетно квалитетне (са одличним осветљењем за ноћно снимање, ГПС уређајем, сензором Г силе који показује интензитет убрзавања, кочења, скретања, бележењем брзине и броја обртаја мотора). Такви системи често имају и другу камеру која снима унутрашњост аутомобила. Њих, ипак, углавном купују ентузијасти који желе да забележе своје возачко умеће.

Принцип рада ауто-камера је прост. Она се обично стартује оног тренутка када возач покрене мотор аутомобила, а гаси се десетак секунди када се мотор угаси. Снимци се похрањују у меморију, иду у круг, и најстарији снимак се брише да би се снимио најновији.