Прва на свету

Кажу да је Дана Холцмана, швајцарског произвођача витамина, Ана Ивановић „купила” с 14 година, бритким одговором на питање шта јој је циљ у тенису. Она је рекла: „Желим да будем прва на свету”. Неко би се можда насмејао томе, али Холцман јој је поверовао и данас је вероватно и поносан и срећан што његова финансијска инјекција од пола милиона долара није била узалудна.

У бујици коментара о златним данима српског тениса, провлачи се и патетична прича о „незапамћеном жртвовању” родитеља наших играча зарад њихових каријера, као да родитељи иначе не чине све што могу за своју децу. Сигуран сам да су и очеви и мајке Дејана Бодироге, Немање Видића или браће Грбић, дали све што су могли за њих, и не видим да је њихова жртва ишта мања, упркос томе што се не мери стотинама хиљада евра.

Најзаслужнији су, ваљда, сами играчи. Хиљаде деце или није имало довољно талента или није издржало да буде тако често далеко од куће, а податак да у Србији има случајева где ни пола милиона евра није било довољно за улазак у професионални тенис, говори о наличју спорта који овде неки, у недостатку инспирације, називају „родитељским”.

Ниједан тениски ас не каже да су га родитељи „гурнули у тенис”, већ да је то, наводно, била његова клиначка жеља. У случају Ане Ивановић заиста је у питању „љубав на први поглед” (заљубила се гледајући један меч Монике Селеш). Отац Мирослав и мајка Драгана и данас ослушкују њене жеље и за разлику од неких родитеља – не користе њен успех за лични маркетинг (правило им је да не дају интервјуе). Њихова крајност су они који на децу гледају као на „свој најбољи производ” и преузимају на себе све улоге (пре свега – менаџера) осим родитељске. Познато је шта је Јелени Докић урадио њен отац Дамир. У Србији данас има много „потенцијалних Дамира” који, дубоко убеђени да чине праву ствар, господаре животом своје деце од којих многа немају дар за тенис.

Тенис је одавно назван „белим спортом”, али он је у основи „крвав спорт”, имајући у виду и одрицања и ризике, али, изнад свега – проценат оних који успевају да врате огромна улагања. За разлику од фудбала, у којем милион играча широм света одлично живи од свог „рада”, у тенису су такорећи нико и ништа они који не уђу у првих 100 на свету, изузимајући оно мало специјалиста за дубл. Испада да је исплативије бити играч у нашој најбољој фудбалској лиги, него 150. тенисер на АТП листи.

У честим набрајањима користи од светске славе српског тениса – од тога да се на Србију гледа као на лепу и насмејану земљу, до тога да се деца масовно баве овим спортом – недостају идеје с „највишег нивоа”, шта учинити да се тенис развија, да буде доступан и онима који немају баш толико новца, како да заиста постанемо „земља тениса”… Стварањем српске стратегије развоја тениса, изградњом државне тениске академије и сличним потезима стекли би се услови да правимо шампионе на свом тлу (и Ана и Јелена и Новак су тренирали далеко од куће) и да, узгред, наплаћујемо своје знање странцима.