Prva na svetu

Kažu da je Dana Holcmana, švajcarskog proizvođača vitamina, Ana Ivanović „kupila” s 14 godina, britkim odgovorom na pitanje šta joj je cilj u tenisu. Ona je rekla: „Želim da budem prva na svetu”. Neko bi se možda nasmejao tome, ali Holcman joj je poverovao i danas je verovatno i ponosan i srećan što njegova finansijska injekcija od pola miliona dolara nije bila uzaludna.

U bujici komentara o zlatnim danima srpskog tenisa, provlači se i patetična priča o „nezapamćenom žrtvovanju” roditelja naših igrača zarad njihovih karijera, kao da roditelji inače ne čine sve što mogu za svoju decu. Siguran sam da su i očevi i majke Dejana Bodiroge, Nemanje Vidića ili braće Grbić, dali sve što su mogli za njih, i ne vidim da je njihova žrtva išta manja, uprkos tome što se ne meri stotinama hiljada evra.

Najzaslužniji su, valjda, sami igrači. Hiljade dece ili nije imalo dovoljno talenta ili nije izdržalo da bude tako često daleko od kuće, a podatak da u Srbiji ima slučajeva gde ni pola miliona evra nije bilo dovoljno za ulazak u profesionalni tenis, govori o naličju sporta koji ovde neki, u nedostatku inspiracije, nazivaju „roditeljskim”.

Nijedan teniski as ne kaže da su ga roditelji „gurnuli u tenis”, već da je to, navodno, bila njegova klinačka želja. U slučaju Ane Ivanović zaista je u pitanju „ljubav na prvi pogled” (zaljubila se gledajući jedan meč Monike Seleš). Otac Miroslav i majka Dragana i danas osluškuju njene želje i za razliku od nekih roditelja – ne koriste njen uspeh za lični marketing (pravilo im je da ne daju intervjue). Njihova krajnost su oni koji na decu gledaju kao na „svoj najbolji proizvod” i preuzimaju na sebe sve uloge (pre svega – menadžera) osim roditeljske. Poznato je šta je Jeleni Dokić uradio njen otac Damir. U Srbiji danas ima mnogo „potencijalnih Damira” koji, duboko ubeđeni da čine pravu stvar, gospodare životom svoje dece od kojih mnoga nemaju dar za tenis.

Tenis je odavno nazvan „belim sportom”, ali on je u osnovi „krvav sport”, imajući u vidu i odricanja i rizike, ali, iznad svega – procenat onih koji uspevaju da vrate ogromna ulaganja. Za razliku od fudbala, u kojem milion igrača širom sveta odlično živi od svog „rada”, u tenisu su takoreći niko i ništa oni koji ne uđu u prvih 100 na svetu, izuzimajući ono malo specijalista za dubl. Ispada da je isplativije biti igrač u našoj najboljoj fudbalskoj ligi, nego 150. teniser na ATP listi.

U čestim nabrajanjima koristi od svetske slave srpskog tenisa – od toga da se na Srbiju gleda kao na lepu i nasmejanu zemlju, do toga da se deca masovno bave ovim sportom – nedostaju ideje s „najvišeg nivoa”, šta učiniti da se tenis razvija, da bude dostupan i onima koji nemaju baš toliko novca, kako da zaista postanemo „zemlja tenisa”… Stvaranjem srpske strategije razvoja tenisa, izgradnjom državne teniske akademije i sličnim potezima stekli bi se uslovi da pravimo šampione na svom tlu (i Ana i Jelena i Novak su trenirali daleko od kuće) i da, uzgred, naplaćujemo svoje znanje strancima.