После помфрија у тракторе

Када је калифорнијска полиција недавно привела једног Американца, пошто је испред ресторана брзе хране покушао да украде око 300 галона искоришћеног јестивог уља, јавност је запањено питала – шта ће му то? А када је Американац одговорио да је искоришћено уље одлично за производњу биодизела, али да је последњих месеци драстично поскупео његов откуп, што га је и навело на крађу, наметнуло се питање шта се ради с „потрошеним” уљем у Србији.

Баца ли се, или се, ипак, „намешава” с дизелом и користи као гориво?

У тренутку када цена нафте на светским берзама не престаје да расте, а у Србији коришћење обновљивих извора енергије некима звучи као „егзотика”, искоришћено јестиво уље се и код нас користи за производњу биодизела или се меша с обичним дизелом.

Тања Ђукић, в. д. директора „Мекдоналдса Србије”, једног од највећих ланаца ресторана, каже да они већ 20 година искоришћено биљно уље складиште и предају фирми регистрованој за рециклажу неметалног отпада.Јестиво уље се очисти од остатака хране и воде и преда овој фирми. Оно се потом користи искључиво у складу са законским прописима, за производњу метил-естра, што је стручно име за биодизел,и глицерола, а изричито је забрањено за производњу људске и животињске хране.

Према њеним речима, са фирмом која откупљује ово искоришћено јестиво уље „Мекдоналдс” има уговор који га обавезује како да поступа са тим отпадом.

Дејан Стојадиновић, помоћник министра енергетике за обновљиве изворе, каже да је коришћење већ искоришћеног јестивог уља за производњу биодизела или мешање са дизелом пракса и у Европи и у свету, али се код нас још не практикује у већој мери.

– Држава, међутим, никада неће бити инвеститор у обновљиве изворе, већ ће стварати атрактивне услове како би се приватни инвеститори укључили у ове послове – каже Стојадиновић. – Ако се узме у обзир да се у Србији годишње потроши око 140.00 тона јестивог уља и да око 40.000 тона остане у храни која се у уљу спрема, Србија би само на овај начин годишње добила 100.000 тона биодизела или дизела Д-2, што је петина годишњих српских потреба.

Код нас из уљане репице годишње може да се произведе око 200.000 тона биодизела, што значи да би са горивом добијеним из искоришћеног јестивог уља Србија могла да покрије 15 одсто укупних годишњих потреба за дизелом, закључује Стојадиновић.

Додуше, Србија је пре нешто више од годину дана добила своју прву фабрику за производњу биодизела из уљане репице. У Шиду је изградила „Викторија груп”, у оквиру фабрике сировог уља „Младост”, али се после неког времена ипак преоријентисала на производњу за сада исплативијег јестивог уља. Иначе, годишње је требало да производи око 100.000 тона овог погонског горива.