Толстој пита за Радована

Чачак –У Москви на крају прошлог века, професорка српског језика Гроздана Комадинић срела је Никиту Иљича Толстоја и домаћин, чувши да је Чачанка, постави последње питање које је могла замислити:

– Да ли познајете Радована Маринковића?

Свет је, дакле, мањи него што се поима, помислила је, истраживачима посебице. Којом је стазом праунук Лава Толстоја стигао баш до књижевника из Чачка с којим се никад није срео, ни пре ни после тога?

– Толстоју у руке некако је доспео Зборник радова Народног музеја из Чачка где сам, у своје доба, објавио рад „Борба против града у Драгачеву”. Тема је толико заокупила Руса да је ускоро, са својом супругом Светланом, у хрестоматији Академије наука СССР – а, на 70 страница, објавио истраживање сличног назива, „Борба против града у Драгачеву и другим српским земљама” – каже за наш лист Радован М. Маринковић (72).

Никита Толстој, иначе, аутор је монографије „Језик словенске културе” („Просвета”, Ниш, 1995) и, иако славног имена и порекла, ипак је само један од хиљада ликова у библиографији Маринковићевој. Још пре 12 година иза чачанског писца стајало је 1.215 библиографских јединица а сада их је већ хиљаду и по, заједно са његових 90 књига.

– Маринковић има више објављених књига него година и ценим да је највреднији и најзначајнији истраживач културноисторијске прошлости нашег краја. У његовом царству речи, ако му некад недостаје која, он је као Лаза Костић сам створи, али у духу нашег језика – приповеда Никола Стојић, писац из Гуче.

Маринковић је, као новорек, изумео рушнице, гробљаше, златоусташе, песмопојце, памћенике, узгреднице, викалице, јавнице или ујмару (воденицу). Једино он зна истину оименици „ћешке” (врста јела) и како се готови. Речене принове сведоче о делу творчевом, прелиставаном и недавно у Чачку, кад је месни огранак Вукове задужбине приредио „Књиговање Радована М. Маринковића”.

Тад је казано да његови наслови јесу књижевни и културни времеплов Чачка, Драгачева и западне Србије. Од „Летописа драгачевских трубача”, преко повести о Милојку Ћирјаковићу, до „Драгачевских заната и занимања”, „Боја на Лопашу 1806. године”, 16 ауторских збирки песама и још пет у дуету са Стојићем. Више од три деценије био је уредник културне рубрике у „Чачанском гласу”, превасходно песник и публициста, па историчар, етнолог, лексикограф, приређивач споменица и зборника, сакупљач епитафа, легенди, бајалица, викалица, клетви и благослова.

Зар је такво разнорође мана, као да Маринковић пита у својој песми „Бити...”: „Не бити ништа! Бар ишта! Бар угарак ватришта!/ Бар свитац у месечини, травка на каменој планини./ Бар цвркут небесне тице, последњи крик самоубице./ Трун песка у манитом виру, црна рупа у свемиру./ Зрно у пшеничном класу, макар јаук у безгласу!/ Никако ништа! Бар ишта! Бар пепео пепелишта!”

Шта је судба пишчева док је неко да је опева? Тај други, такође чачански поета, Миладин Вукосављевић, вели да је Маринковић, „с читавим нарамцима песничког блага неправично остао скрајнут у завичајним рамовима, јер га завидници метрополски нису удостојили ни овлашног записа”.

– Кроз Маринковићево огласје – беседи Вукосављевић – из свих заструга заборава, са свих духовних зборишта и пепелишта, узнела се чиста, сељачка, бистроумна, дубоко душевна Србија. Отворила се урезима с гробљашких и крајпуташких сипара, у које су се укоренили и ратник и ратар, и љубезник и мрзник. У његовој песничкој звездарници чују се и загонетни галоп ткачког чунка, пој брдила, па меденице на предводницима, људски рој око лампека, ојкања на прелима и човекове буне против сила нечастивих...