Сиромаштво испод црвеног тепиха

Званично најбољи ове године, добитник четири Оскара, јужнокорејски филм „Паразит” проузроковао је тектонски потрес и то из (најмање) два разлога. Први је што је награда Aкадемије за најбољи филм отишла остварењу ван енглеског говорног подручја, а други је тема коју третира: на истовремено сјајан, али и бруталан начин, „Паразит” приказује невероватну дубину јаза између виших и нижих класа, као и суптилност и изнијансираност симболичких разлика, у нимало суптилном и нимало изнијансираном економском билансу који сиромашне непремостиво одваја од богатих.

Једнако храбро тој тематици приступа заступа и други најзначајнији филм године – „Џокер”. Иако га многи виде као глорификацију анархије, он је пре свега дијагноза и упозорење на то шта ће се десити када се коначно и у потпуности сруше носећи зидови друштвених система (најпре социјалног, а потом и вредносног).

У оба филма сам уживала – и због уметничког доживљаја, и због вешто артикулисане друштвене критике. Драго ми је што је ове године критика која гађа право у епицентар репродукције глобалне економске неправде најзаступљенија на биоскопским платнима у целом свету. Aли... има ту једно „али”. A то је тамна сенка која, ако боље погледате, прети да мало искриви блиставу слику и успеха и храбрости поменутих остварења. Ту сенку чини очигледан несклад између порука што их редитељи шаљу и гламурозног контекста филмске индустрије у оквиру које се стварају и награђују уметничка дела.

Парадоксално је да док гледамо како у први план светске јавности (коначно) избијају теме о огромним економским неједнакостима и суровој реалности „класно затвореног друштва” (друштва у коме је највероватније да ћете остати у класи у који сте рођени и где ду ваши родитељи, што значи да скоро и да нема друштвене покретљивости) на плану реалног живота се сасвим неометано одвија даље „цементирање” јаза између богатих сиромашних.

Ево и примера временске коинциденције између филмске критике капитализма и неупитности даљег продубљивања класних разлика: у исто време када су сви медији пратили успех „Паразита”, у току су биле припреме пред борбу за усвајање седмогодишњег буџета Европске уније након „брегзита”. Једна од кључних тачака спора је потенцијално укидање фонда за помоћ најугроженијима којих, према писању медија, има око 6,6 одсто или 33,1 милиона становника ЕУ. Немали број лидера ЕУ залаже се управо за овакву политику која ће директно утицати на здравље и социјалну стабилност оних који и сада једва преживљавају.

Најновија борба око буџета ЕУ само је један од примера који ми је „запао за око” јер је стицајем околности то била тема у време када се у свим медијима писало и говорило о успеху „Паразита”, о интелектуалном поштењу редитеља да прикаже сав ужас суровог глобалног капиталистичког друштва (то што је контекст јужнокорејски није од пресудног значаја, јер се сценографија и заплет лако могу пренети и у многе друге делове света). Другим речима, упркос недвосмисленим и искреним похвалама које имам за „Паразита” (као уосталом и за „Џокера”), не могу а да не осетим благи „ујед” лицемерја када истовремено читам о вртоглаво високим зарадама продуцентских кућа и спирали енормног богаћења филмске индустрије, а све то управо на теми окоштавања немаштине и беде коју видимо свакога дана у реалном животу.

Кључно питање које се овде намеће заправо гласи – ко има кредибилитет да шаље одређену поруку? Да ли онај који говори о одређеним вредностима треба и сам да живи у складу са њима, и да ли се он стварно и бори за оно за шта се залаже?

Као и у случају „Me too” покрета, стварно ми је тешко да поверујем у искрену бригу о сиромаштву, или о родној равноправности, када она долази са велелепне, прескупе и гламурозне позорнице Долби театра. Јасно је да већина присутних на свечаности поводом доделе Оскара живи животом елитне породице из „Паразита” коју су тако здушно искритиковали. С друге стране, уметност је одувек била канал кроз који су пласиране неке од најважнијих, највреднијих и најпрогресивнијих идеја у историји човечанства. Неретко су уметници били ти који су меnjали поглед на свет, чак и када сами нису у потпуности примењивали начела за која су се залагали. Уметничка дела и поруке и саме вешто налазе пут до публике. Aко у том светлу посматрамо успех „Паразита” и „Џокера”, ко зна – можда и у свету хиперкомерцијализације свега (па и уметности) седма уметност буде пречица за подизаnjе свести о глобалним друштвеним проблемима. Добро је и похвално што су најважније теме попут економске депривације, урушаваnjа система социјалне бриге и огромних класних разлика коначно избиле у први план, и то на тако веродостојан и убедљив начин као у „Паразиту” или у „Џокеру”, али, ако ћемо потпуно искрено, не могу да не посматрам њихов успех и кроз милионе долара који су се (поново) слили у гламурозну холивудску индустрију.

Aсистенткиnjа на Одељеnjу за социологију Филозофског факултета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa