Путникова школа ратне вештине

Сви знају за велике српске победе у Првом светском рату, поготово на Церу и Колубари. Међу најзаслужнијима за ове тријумфе свакако је и војвода Радомир Путник (1847–1917). Његове заслуге, међутим, не своде се само на то што је командовао српском војском у овим биткама, већ и на реформу коју је спровео од 1903. до 1914. године, док је био на челу њеног Главног ђенералштаба.

У том деликатном периоду, омеђеном с два атентата на крунисане главе (1903. на Александра Обреновића, односно на Франца Фердинанда 1914), прожетом династичким превратима, ратним сукобима, кризама и финансијским проблемима, Главни ђенералштаб је поставио темеље савременог српског војног уређења, а модернизацијом је подигао војску на европски ниво, припремивши је за искушења оба балканска и Великог рата.

Техничком али и идејном реформом српске војске у том добу бави се историчар др Александар Животић, професор Филозофског факултета у Београду, у својој новој књизи „Путникова школа ратне вештине – Главни ђенералштаб војске Краљевине Србије (1903–1914)”, у издању Медија центра „Одбрана”. Према његовим речима, Главни ђенералштаб под Путником није представљао само врховну војну управу, већ је постао својеврсна школа ратне вештине, а војска се осавременила у свим аспектима, од наоружања преко школовања официра до обуке.

„О српском генералштабу тога доба писали су и многи светски историчари. Њега је персонификовао управо Путник, који је створио систем у српској војсци”, каже Животић.

Из књиге дознајемо да је овај војвода у службу враћен после Мајског преврата из седмогодишње пензије, а Генералштабом је руководио све док та институција јула 1914. у условима ратног стања није замењена Штабом врховне команде. Под Путниковим руковођењем, за тих 11 година су састављани ратни планови за случај сукоба с Турском, Бугарском и Аустроугарском, набављана су нова пешадијска оружја, попут брзометних пушака и савремена артиљеријска оруђа – пољски, брдски и коњички топови. Промењена је и боја униформе српских војника, па је уместо дотадашње плаве, због бољег камуфлирања, уведена сивомаслинаста. Такође, обнављана су постојећа и грађена нова утврђења, а цивилним властима су сугерисани планови изградње железничке, путне и телефонско-телеграфске мреже у складу с војним потребама у случају одбране земље.

У погледу ратне вештине, Путник је у војску унео своје схватање ратовања засновано на јачању офанзивног духа. По њему, како бележи Животић, офанзивна тактика није била нужна супротност дефанзиви, већ облик деловања који подразумева активну одбрану, насупрот пасивном вођењу одбрамбене операције које води у сигуран, тотални пораз. Та доктрина се показала у ратним плановима у случају напада Аустроугарске, заснованим на стратегијском дочеку непријатеља у дубини територије Србије, где би био сконцентрисан гро српске војске, с мањим истуреним одредима на главним правцима преласка великих река као природних баријера.

„Ратни план конципиран на таквој идеји омогућио је српској војсци успешну одбрану, избегавање стратегијског изненађења и потребне предуслове за прелазак у офанзиву у погодном тренутку”, бележи Животић.

Како је на недавној промоцији књиге у Београду истакао академик проф. др Љубодраг Димић, Путникова војна и теоријска мисао је постала читава школа мишљења и образовања српских официра.

„То је аутохтона домаћа мисао, заснована на знању, прожета страним искуствима која се не прихватају механички, већ су прилагођена потребама Србије”, навео је Димић.

Међу највећим Путниковим заслугама, додао је он, јесте и схватање да војнику треба дати одређену аутономију у деловању, уместо слепог повиновања наређењима.

„Српска војска тога доба није подшишала мозгове свог официрског кора, већ им је давала извесну слободу одлучивања која ће се најбоље исказати 1914. године. Тада су аустроугарски генерали, проучавајући разлоге свог пораза, установили да су српски официри имали осећај за процену ситуације па су, иако су слушали наређења, били спремни и на преузимање иницијативе сходно дешавањима на терену”, рекао је академик Димић.

Да је модернизација војске у то доба резултирала и модернизацијом државе, сведоче и заслуге Географског одељења Главног ђенералштаба, које је од 1903. до 1914, између осталог, спровело топографски премер Краљевине Србије и прецизно утврдило граничне појасеве. Учинак тог одељења превазилазио је војни значај и, како бележи Животић, спада у ред најважнијих државних послова.

Ђенералштабна путовања

Важну улогу у образовању официрског кора српске војске од 1903. до 1914. имала су ђенералштабна путовања, на којима су сваке године старешине и приправници на терену решавали тактичке и стратегијске задатке у случају напада на Србију. Најбоља решења тих задатака су уношена у ратне планове. Такође, како би се упознали с искуствима водећих армија Европе, српски официри су могли да конкуришу за похађање страних ђенералштабних академија, пре свега руске, италијанске и француске. Осим тога, готово сваки млађи официр је слат на једногодишње стажирање у Француску.