Споменик жртвама са брода „Ниш”

Са пажњом, као и велики број Београђана, пратим уређење нашег града, а посебно његовог приобаља. Обрадовало ме сазнање да ће се у оквиру уређења савске обале, на том простору постави спомен-биста Диани Будисављевић, у знак поштовање за све оно што је урадила спасавајући српску децу из логора Јасеновац и других логора НДХ.

Уређење тог дела обале добра је прилика да се на њему подигне споменик грађанима Земуна, Београда, и других места који су се утопили када је на ушћу Саве у Дунав потонуо брод „Ниш“.

Као што је познато, у тој несрећи, која се догодила 9. септембра 1952. године, према неким подацима утопило се више од сто особа. Била је то велика трагедија за наш град и за речно бродарство. Несрећу је преживело тридесеторо путника и чланова посаде.

Док сам био председник Скупштине општине Земун (1974–1978), сваке године смо на дан када се догодила та велика трагедија полагали венац на ушћу Саве у Дунав. Ту праксу су још годинама настављали они који су руководили у општини после мене. Колико се сећам, тог дана су позивали да им се прикључи и професора земунске гимназије Михаила Гркинића, једног од ретких преживелих. Да ли то знају и чине и данас људи из општине Земун, није ми познато.

Идеју да се постави спомен-обележје покренуо је својевремено наш познати вајар Небојша Митрић. Он је урадио две скице: једну да се на том месту постави бова која би ноћу била осветљена (то је наишло на отпор у видопривредној струци) и другу: да се уради посебно спомен-обележје на обали Саве. Разлог зашто те идеје нису реализоване није само у прераној смрти уметника, већ у неистрајавању да се та идеја реализује.

Уколико би се ова моја идеја у Скупштини града Београда прихватила и реализовала, одужили бисмо се страдалима у несрећи те 1952. године, о којима се код нас годинама не говори.

Бранко Радивојевић, Земун