Преминуо Улај, дугогодишњи партнер Марине Абрамовић

Уметник Уве Лајсипен Улај један од пионира перформанса, боди арта и полароид фотографије, дугогодишњи животни и професионални партнер Марине Абрамовић, преминуо је у ноћи између 1. и 2. марта у Љубљани у 77. години јавила је РТВ Словенија. Марина Абрамовић и Улај заједно су, у периоду 1976–1988, били најпризнатији пар уметника перформанса у свету. Однос Улаја и Марине Абрамовић поново је доспео у жижу јавности 2010. године, за време њене ретроспективе и маратонског перформанса „Уметник је присутан” у Музеју модерне уметности (МоМА) у Њујорку. Улај се тада појавио у МоМА и био један од првих учесника перформанса и једини са којим је уметница имала физички додир. Тај сусрет забележен је и у документарном филму Метјуа Ејкерса „Уметник је присутан”.

У интервјуу који је 2011. године Улај дао „Политици”, овај уметник је између осталог говорио о свом интересовању за уметничке експерименте са полароидима, полароид фотографију, о томе да је као ратно дете (рођен у Немачкој 1946) са 15 година остао сам без породице и рођака.

„Са 25 година почео сам да испитујем свој идентитет, помоћу полароид камере, радије него преко званичних институција. Од 1969. до 1974/1975. снимао сам себе полароид камером у различитим стањима: тужан, лош, мртав, као жена или трансвестит, као хермафродит, као херој радничке класе, губитник или победник… Спољашње промене нису биле довољне, па сам се тетовирао, пробадао, самоповређивао и радио трансплантацију коже на левој подлактици да бих уклонио тетоважу... Схватио сам да то ничему не води и окренуо се преиспитивању идентитета и фотографије – у регистру грађана где се примењују поузданија средства као што су отисци прстију и снимак зенице ока.”

Улај нам је тада говорио и о једној занимљивој епизоди из свог љубавног живота, тачније о блиском пријатељству са Бјанком Џегер. Као фотограф консултант за Полароид корпорацију (1969–1971) добио је задатак да обиђе пет градова (Лондон, Амстердам, Париз, Рим, Њујорк), за потребе промотивне књиге фотографија „Увеове полароидне слике из пет градова”.

„Док сам боравио у Њујорку (1971) отишао сам једног дана у Централ парк да фотографишем геј параду. Угледао сам прелепу жену егзотичног изгледа и замолио је да је фотографишем. Њено име, сећам се добро, било је Бјанка Морено де Масијас. Рођена је у Никарагви и живела је на релацији Њујорк–Париз. Спријатељили смо се и провели заједно две седмице. Планирали смо да одемо у Индију и да живимо окружени лотосовим цвећем. У једном тренутку морао сам да се вратим у Амстердам и договорили смо се да и она пође са мном. Кренули смо у КЛМ да купимо карте и када смо улазили кроз ротациона стаклена врата, она је приклештила стопало (увек је ходала боса, у дивној индијској одећи) и почела да вришти. Ја сам се толико шокирао да сам почео да бежим, као мува без главе.

Више је нисам видео. Стидим се... После три месеца чуо сам да се удала за Мика Џегера. Све њене фотографије сачувао сам и држим их у тајној фиоци...”

Улај је за себе је говорио да је „најславнији непознати уметник”, а за насловну страну свог сајта одабрао је цитат Марине Абрамовић: „Потребно је дуго времена, можда чак и читав живот, да бисте разумели Улаја.”