Нежно, неформално и префињено

Дом Јеврема Грујића право је место за изложбу „Српски краљевски портрети”. Човек чије име носи ово здање са кнезом Милошем и кнезом Михаилом имао је блиске контакте, ту је исписивана и државна и династичка историја модерне Србије, а под његовим сводовима чува се и драгоцени портрет краљице Наталије Обреновић, рад Стеве Тодоровића. Заједно са том сликом до краја марта у овој кући изложено је још 27 уља на платну, шест литографија, четири карикатуре, 24 фотографије и десет комбинованих техника, чија су срж српске крунисане главе династија Карађорђевић и Обреновић, како мушког, тако и женског пола, а која су стварали наши еминентни уметници и уметнице у различитим периодима.

Неки од артефаката позајмљени су из најзначајнијих домаћих установа и важних музејских кућа, делом и из приватних колекција – и појединачно и збирно они дочаравају не само титуларни престиж и личне карактере већ и постулате на којима су стварали њихови аутори.

Игор Борозан, наш стручни водич кроз део поставке који баштини уља на платну, историчар уметности и професор на Филозофском факултету у Београду, иначе писац уводног каталошког текста, каже да лепеза представљених дела из периода од средине 19. до средине 20. века потврђује основне моделе репрезентативне културе европских династија у складу са којима су радили и наши сликари. Владарски портрет у малом или монументалном формату, допојасни или у целој фигури, исказују величајност и моћ кнежевског и краљевског достојанства, подсећа он, додајући још и функције замене портретисаног за живота и потом довођења у везу са галеријом владаревих предака након смрти, гаранта стабилности поретка посредством распрострањености његовог приказивања у јавним здањима, а ту је и политички мотивисана пропагандна улога.

Борозан, потом, нашој пажњи препоручује тројицу великих сликара – поменутог Стеву Тодоровића, Влаха Буковца и Пају Јовановића – и њихова три репрезентативна дела.

Нежан приказ Наталије Обреновић

Рад Стеве Тодоровића настао је 1886, на њему је приказана краљица Наталија Обреновић и то је несумњиво једна од најуспелијих женских владарских представа у српској уметности и култури последњих деценија 19. века, мишљења је Борозан. По доласку у Србију краљица Наталија је у јавности поимана као нежна и милосрдна владарка и управо је таквом и представља Тодоровић, један од најистакнутијих српских портретиста друге половине 19. века.

– Угледни уметник и ангажовани културни радник владарку је представио изван претпостављене церемонијалности. Уместо укоченог и нормираног владарског портрета одлучио се за продужени торзо младе жене у трочетвртинском профилу, психологизацијом лика створио је њен изванредан карактерни приказ. Истовремено, с изузетним рафирманом приказао је контраст између белине краљичине пути и материјалности њене помодне и луксузне хаљине, што је истакло њену женственост и артифицијелност. Треба напоменути да је краљица изабраном хаљином потврдила свој укус и префињеност у одевању и да је преносећи актуелне трендове париске високе моде на тло Србије стекла статус модне иконе Београда – приближава нам Борозан сликарски проседе Тодоровића.

Влахо Буковац, „Краљ Александар Обреновић”, 1901. (Фото: Архива Народног музеја у Београду)

Неформални профил Александра Обреновића

Реч је о Буковчевој слици из 1901. која је и један од најзначајнијих владарских портрета у европском сликарству на размеђу 19. и 20. века. Почетком прошлог века, прича професор, у време Буковчевог доласка у Београд, ситуација на владарском двору била је лоша услед неповољних политичких околности у земљи која је лавирала између Русије и Аустроугарске. Константни притисак Петра Карађорђевића, претендента на српски престо, додатно је отежавао положај владарског пара.

– Да би се владарски пар последњих Обреновића у таквој атмосфери популарисао ангажован је управо Буковац, сликар са великим угледом који је стекао приликом претходне посете српском двору 1882, кад је насликао портрет малог престолонаследника Александра Обреновића и монументални портрет његове мајке, краљице Наталије Обреновић. Овога пута портретисање се догађало на отвореном, у владарском летњиковцу у Смедереву. Изван уобичајене представе, монарх је приказан неконвенционално, у профилу, без церемонијалности коју је надоместила психологизација његовог лика, што је потврдило сликареву моћ запажања. Портрет краљице Драге Обреновић нешто је другачији, па су се слике добродушног монарха и охоле владарке уклопиле у мишљење једног дела јавности о подели улога у владарској породици – објашњава Борозан.

Префињеност портрета Марије Карађорђевић

Портрет краљице Марије Карађорђевић Паје Јовановића из 1925–1927. представља званичан портрет намењен јавним и официјелним државним установама, наглашава наш саговорник.

– Поред стојећег типа, Јовановић је извео и репрезентативни портрет краљице у седећем ставу, а као узор приликом уобличавања имао је портрет белгијске краљице Јелисавете, што говори о прожимању иконографских модела у тадашњем европском сликарству. У светлости пропагандног маркирања краљичиног лика владарска дијадема несумњиво доприноси озбиљности портрета у јавној сфери. Ипак, извесна лежерност, аристократски лик и отмено држање владарке одају патос витешке и префињене атмосфере која је владала на југословенском двору. Готово тактилни осећај скупоцене одеће у сагласју са изузетним приказом краљичиног психолошког лика смешта портрет у међупростор између типизиране идеализације историјске личности и карактерног приказа конкретне особе – закључује Борозан.