Мартовске иде

Тешко би било и набројати шта све у нашем свакодневном животу потиче од античких Римљана. На памет најпре пада календар, односно називи месеци. Ипак, постојала је у римском календару једна „цака” у вези с данима у месецу која је до нас данас добацила искључиво преко историје, односно књижевности. За разлику од наше склоности да именујемо дане у недељи (понедељак, уторак, среда...), Римљани су имали посебна имена за поједине дане у месецу, као што су календе, ноне и иде. Сматра се да су иде изворно биле дан уочи пуног месеца, дан који се сматрао за повољан. У марту, мају, јулу и октобру, иде су падале петнаестог дана, а у свим осталим месецима тринаестог.

Од свих ида најпознатије су, наравно, оне мартовске, а захваљујући историјској причи о Јулију Цезару, односно Шекспировом комаду о овом владару, писцу и војсковођи. Прича каже како је видовњак рекао Цезару да се чува мартовских ида, да је баш петнаестог марта Цезар срео истог човека и помало поспрдно му рекао да су, ето, мартовске иде дошле, а да њему ништа не фали, на шта је видовњак рекао: „Дошле су, али нису прошле.” Мало касније, Цезар је убијен.

Ако појам мартовских ида у метафорском смислу схватимо само мало шире, дакле да не означава конкретан датум, него средину марта месеца, могли бисмо казати да су неки од кључних догађаја српске историје у последњих тридесетак година пали на мартовске иде. Мислим, наравно, на демонстрације 9. марта 1991, на смрт Зорана Ђинђића 12. марта 2003. те напослетку на смрт Слободана Милошевића 11. марта 2006.

И чинило ми се да је то једини начин на који у српској историји има смисла призивати иде док нисам узео да читам Басарину новију књигу „Атлас псеудомитологије”. Реч је о политичком есеју од стотинак страница који почиње пишчевим излетом до Маричевића јаруге, места на ком 1804. године почиње новија српска историја, а завршава призором Ђинђићеве сахране, тренутка кад је та историја на неки начин и сахрањена. Негде пред крај књиге, Басара дословно каже: „Српска историја се симболично завршила, тачније – исцрпела, дванаестог марта двије хиљаде треће године, на дан када је (...) ритуално погубљен Зоран Ђинђић, личност којој је само мало недостајало да савлада двестагодишњу инерцију и да – као што је то много пре њега у Русији учинио Петар Велики – отвори прозор, не у Европу, него у реалност, да савлада отпор полуфеудалних паразитских елита и да Србе – суморну колонију вишећелијских организама – усмери ка стварању заједнице слободних људи – нације.”

Ако прихватимо те датуме и године за почетак и крај новије српске историје: 15. фебруар 1804. (као дан почетка Првог српског устанка) односно 12. март 2003. (као дан атентата на Зорана Ђинђића), најпре у очи пада да је то заиста период који скоро буквално обухвата „округлих” две стотине година. То је заправо стотину деведесет и девет година плус непун месец. На други поглед, међутим, примећује се како су оба догађаја замало „промашила” иде. Устанак се подигао два дана после (фебруарских) ида, а атентат је извршен три дана пре оних мартовских.

Ако су иде, како су Римљани сматрали, повољан дан да се започне неки посао, онда би у контексту неког шаљивог пословичног празноверја могли да приметимо да би боље било да је Први српски устанак почео два дана раније, 13. фебруара, на иде, па би можда и дугорочне последице биле позитивније. С друге стране, међутим, ни онима који су мислили да убиством Ђинђића праве дугорочну промену, планови, на трагу исте римскопразноверне визије, неће успети. Ни они нису погодили иде.

Цела ствар, наравно, има смисла само на нивоу досетке, нипошто у било каквом озбиљнијем регистру. Ипак, сваки фатализам у том кључу и сам је нека врста досетке. Из данашње перспективе, претходне две стотине година новије српске историје могу да изгледају као ћорсокак, али погрешно би било инсинуирати да ова садашњост није имала и нема алтернативу. Као у оном Борхесовом есеју о Кафки, није да само прошлост одређује будућност, него и свака будућност, на неки начин, бира своју прошлост. У том контексту, свака интерпретација потиче од стања у актуелном тренутку, па можда кад буде очигледно да друштву добро иде, онда ће бити сасвим свеједно када су тачно у било ком месецу у старом Риму падале иде.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа