Martovske ide

Teško bi bilo i nabrojati šta sve u našem svakodnevnom životu potiče od antičkih Rimljana. Na pamet najpre pada kalendar, odnosno nazivi meseci. Ipak, postojala je u rimskom kalendaru jedna „caka” u vezi s danima u mesecu koja je do nas danas dobacila isključivo preko istorije, odnosno književnosti. Za razliku od naše sklonosti da imenujemo dane u nedelji (ponedeljak, utorak, sreda...), Rimljani su imali posebna imena za pojedine dane u mesecu, kao što su kalende, none i ide. Smatra se da su ide izvorno bile dan uoči punog meseca, dan koji se smatrao za povoljan. U martu, maju, julu i oktobru, ide su padale petnaestog dana, a u svim ostalim mesecima trinaestog.

Od svih ida najpoznatije su, naravno, one martovske, a zahvaljujući istorijskoj priči o Juliju Cezaru, odnosno Šekspirovom komadu o ovom vladaru, piscu i vojskovođi. Priča kaže kako je vidovnjak rekao Cezaru da se čuva martovskih ida, da je baš petnaestog marta Cezar sreo istog čoveka i pomalo posprdno mu rekao da su, eto, martovske ide došle, a da njemu ništa ne fali, na šta je vidovnjak rekao: „Došle su, ali nisu prošle.” Malo kasnije, Cezar je ubijen.

Ako pojam martovskih ida u metaforskom smislu shvatimo samo malo šire, dakle da ne označava konkretan datum, nego sredinu marta meseca, mogli bismo kazati da su neki od ključnih događaja srpske istorije u poslednjih tridesetak godina pali na martovske ide. Mislim, naravno, na demonstracije 9. marta 1991, na smrt Zorana Đinđića 12. marta 2003. te naposletku na smrt Slobodana Miloševića 11. marta 2006.

I činilo mi se da je to jedini način na koji u srpskoj istoriji ima smisla prizivati ide dok nisam uzeo da čitam Basarinu noviju knjigu „Atlas pseudomitologije”. Reč je o političkom eseju od stotinak stranica koji počinje piščevim izletom do Maričevića jaruge, mesta na kom 1804. godine počinje novija srpska istorija, a završava prizorom Đinđićeve sahrane, trenutka kad je ta istorija na neki način i sahranjena. Negde pred kraj knjige, Basara doslovno kaže: „Srpska istorija se simbolično završila, tačnije – iscrpela, dvanaestog marta dvije hiljade treće godine, na dan kada je (...) ritualno pogubljen Zoran Đinđić, ličnost kojoj je samo malo nedostajalo da savlada dvestagodišnju inerciju i da – kao što je to mnogo pre njega u Rusiji učinio Petar Veliki – otvori prozor, ne u Evropu, nego u realnost, da savlada otpor polufeudalnih parazitskih elita i da Srbe – sumornu koloniju višećelijskih organizama – usmeri ka stvaranju zajednice slobodnih ljudi – nacije.”

Ako prihvatimo te datume i godine za početak i kraj novije srpske istorije: 15. februar 1804. (kao dan početka Prvog srpskog ustanka) odnosno 12. mart 2003. (kao dan atentata na Zorana Đinđića), najpre u oči pada da je to zaista period koji skoro bukvalno obuhvata „okruglih” dve stotine godina. To je zapravo stotinu devedeset i devet godina plus nepun mesec. Na drugi pogled, međutim, primećuje se kako su oba događaja zamalo „promašila” ide. Ustanak se podigao dva dana posle (februarskih) ida, a atentat je izvršen tri dana pre onih martovskih.

Ako su ide, kako su Rimljani smatrali, povoljan dan da se započne neki posao, onda bi u kontekstu nekog šaljivog poslovičnog praznoverja mogli da primetimo da bi bolje bilo da je Prvi srpski ustanak počeo dva dana ranije, 13. februara, na ide, pa bi možda i dugoročne posledice bile pozitivnije. S druge strane, međutim, ni onima koji su mislili da ubistvom Đinđića prave dugoročnu promenu, planovi, na tragu iste rimskopraznoverne vizije, neće uspeti. Ni oni nisu pogodili ide.

Cela stvar, naravno, ima smisla samo na nivou dosetke, nipošto u bilo kakvom ozbiljnijem registru. Ipak, svaki fatalizam u tom ključu i sam je neka vrsta dosetke. Iz današnje perspektive, prethodne dve stotine godina novije srpske istorije mogu da izgledaju kao ćorsokak, ali pogrešno bi bilo insinuirati da ova sadašnjost nije imala i nema alternativu. Kao u onom Borhesovom eseju o Kafki, nije da samo prošlost određuje budućnost, nego i svaka budućnost, na neki način, bira svoju prošlost. U tom kontekstu, svaka interpretacija potiče od stanja u aktuelnom trenutku, pa možda kad bude očigledno da društvu dobro ide, onda će biti sasvim svejedno kada su tačno u bilo kom mesecu u starom Rimu padale ide.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista