Култура онлајн

Мени је баш фино што је све стало, написала је ових дана на „Фејсбуку” једна оперска певачица, мецосопран, објаснивши да најзад може да прочита и уради толико ствари које не стиже већ годинама. То, наравно, могу да разумеју они који живе брзим темпом, пуно путују или по цео дан проводе на послу, те постоји вероватноћа да није једина која је ово помислила, уз неминовно жаљење што је у позадини паузе вирус корона, а не нешто безбрижније.

С друге стране много је и оних којима недостају концерти, позоришне представе, разни фестивали, али који се могу утешити виртуелним посетама и концертима и музејима, па и неким манифестацијама. Берлинска филхармонија је дала бесплатних месец дана коришћења њихове апликације услед карантина. Цео је списак музеја који се могу посетити онлајн: Британски у Лондону, Гугенхајм у Њујорку, Национална галерија уметности у Вашингтону, Орсеј у Паризу, Национални музеј савремене уметности у Сеулу, Пергамон у Берлину, Рајксмузеум у Амстердаму, Пол Гети у Лос Анђелесу, Национални музеј антропологије у Мексико Ситију...

Иако су све манифестације отказане, неки организатори, чак и код нас, спремно су дочекали ситуацију и своју смотру преместили у виртуелну стварност, попут Фестивала интернационалног студентског театра у Београду (ФИСТ). Петнаесто издање ове манифестације одржава се (од 15. до 19. марта) на онлајн платформи на тему „Буђење”. Уместо доласка страних трупа, оне учествују путем live stream преноса својих представа, као и емитовања већ постојећих снимака. Емилија Бошњаковић, једна од организатора ове смотре, изјавила је за медије да ће публика моћи да прати и онлајн дискусије са професорима из иностраних академија на тему улоге уметности у тренуцима друштвене кризе.

Наравно, биће оних који ће рећи да онлајн платформа не може да замени стварни доживљај који имају поготово посетиоци позоришта, чија је основна драж жив човек на сцени. Ипак, у новим околностима није лоше имати и виртуелни фестивал, поготово за оне којима изолација тешко пада.

Онима који ће изолацију „дочекати раширених руку”, попут уметнице с почетка текста, на располагању је веома богат избор књига. Узмимо, на пример роман „Моја борба” норвешког писца Карла Увеа Кнаусгора, чији шести том, (недавно објављен и код нас у издању „Буке” у преводу Радоша Косовића), има више од хиљаду страница, тачније 1078. Књигу је због обимности тешко и држати у рукама, а камоли издвојити довољно времена за читање, па је изолација идеална прилика тим пре што је реч о одличном писцу. Овај роман у коме писац Кнаусгор говори о потреби уметника с једне стране и потреби мужа и оца с друге, о растрзаности између љубави према породици и жеље за усамљеничким животом који писање захтева, представља, како су критичари рекли „очаравајућу интеракцију између баналности и лепоте, сувишног и узвишеног”.

Уколико изолација, материјална ситуација или нешто треће спречава многе да дођу до нових издања, идеална је прилика да се посегне за Достојевским, Камијем, Прустом, Толстојем, Андрићем, Црњанским, Селимовићем или другим писцима које сигурно имају у кућној библиотеци снабдевеној у бољим временима. Или једноставно за куваром. Симболично или не али „Вулкан” управо објављује најновији кувар Џејмија Оливера „Италија на Џејмијев начин”. Тако у ситуацији кад о одласку у Италију можемо само да сањамо, а готово и о италијанским ресторанима, ето прилике да се посветимо италијанској кухињи, поготово они који су се у стампеду на самоуслуге снабдели са довољно тестенине.