Против болести креацијом и слободом духа

Велике епидемије страшних болести за писце су метафоре граничних ситуација у којима се испољавају социјалне, етичке, политичке, личне и карактерне одлике појединаца и друштава, а неретко су то апокалиптичне визије општег стања духа, где хуманост пада на испиту. Недавно је „Њујорк тајмс” подсетио на фантастични роман ауторке „Франкенштајна” Мери Шели под насловом „Последњи човек”, из 1826. године, који је предочио катастрофу сличну садашњем вирусу корона. Мери Шели је ову књигу написала после губитака својих најближих, а заправо је предвидела последице политичких одлука и колективних поступака на једну пандемију вируса. Зараза избија у Константинопољу и стиже до Лондона. Опстаје један јунак који трага за другим преживелима, и покушавајући да одржи у животу творевине културе и духа, показује хуману одговорност према свету као целини.

Оно што је читаоцу мучно у натуралистичким приказима болести у другим, класичним делима ове, тематике, међу којима су Бокачов „Декамерон”, „Смрт у Венецији” Томаса Мана, Камијева „Куга”, или каснијим Пекићевом „Беснилу” или Сарамаговом „Слепилу”, средство је стварања атмосфере мрака и безнађа из кога ће контрастно изаћи нова вредност, идеја супротна општем сивилу. Код Бокача то је слављење живота, воља за животом и слободом која се супротставља ужасима смрти. Један од најлепших италијанских градова Фиренцу погодила је епидемија куге, моћна и језива сила, а против ње се приповедањем и својим културним наслеђем бори група људи, седам дама и три младића који беже из града. Куга је 1348. године однела више од сто хиљада људи у Фиренци, и ови Бокачови јунаци одлазећи у природу не проносе идеју усамљености, већ дух заједништва и дослуха са уметношћу и Васељеном. Против анархије и слика телесних патњи и пропадања бори се нова индивидуална свест, која се слободом и креацијом супротставља друштвеној хијерархији и црквеним ауторитетима.

Густава фон Ашенбаха, јунака Манове „Смрти у Венецији”, прате гондоле са мртвачким сандуцима, он се налази усред масовне заразе и ружних мириса распадања, а атмосфери порока, и сопственим кошмарним сновима, супротставља се античком идејом чулне и натчулне лепоте. Он следи прелепог пољског дечака и губи се у болесном граду, али крочи и путем лепоте уметника ка духу, песника ка еросу, па и сопственој смрти.

„Куга је свима отела могућност љубави, па и моћ пријатељства. Јер љубав захтева нешто и од будућности, а нама су остали само тренуци”, написао је Албер Ками, који је у роману „Куга”, у граничним ситуацијама, када људи губе контролу над својим телима и судбинама, метафорично описао ужасе окупације. Књига је објављена 1947. године, а радња је смештена у алжирски град Оран. Понашање у карантину симболична је ситуација, где поред свих других страхова влада и онај од ограниченог кретања. Бокоре се и страсти, ситносопственичке, хипохондарске, и лекар Бернар Рије рве се са свим тим, као и са заразом, он као Сизиф гура упорно свој тешки камен. Ова „стратегија”, ова борба је реална, и носи свест о ограничености човекових моћи, али тежи томе да смањи штету коју носи бесмисао патње.

Идеју карантина као неке врсте друштва у малом, људског и моралног експеримента у околностима патње и глади, где на површину избијају нагони силе и надмоћи, развио је и Португалац, нобеловац као и Ками, Жозе Сарамаго, у „Слепилу”. Алегорија масовног слепила примењива је на тоталитарна друштва у којима владају принципи слични карантинским, моћна мањина преузима контролу и намеће законе јачег, а пате сви без изузетка. У „Беснилу” Борислава Пекића карантин створен на лондонском аеродрому, пошто се отео синтетички створени вирус, цивилизација је у малом, са свим опасностима које ослобођене страсти носе и са никаквом могућношћу фер-плеја. Борба је ту неједнака и прљава, а такозвана правила игре служе једино да се прикрију њене урођене нерегуларности, како је писао Пекић. „Стварност је џиновски усисивач за прашину. За час вас усиса. Човек се нађе у канти за ђубре и пре него што схвати шта се с њим догодило”, цитат је из „Беснила”.

У савременој дистопијској књижевности, као створеној за екранизације, чест је мотив усамљеног човека који је преживео вирусне епидемије и помор становништва, појединца који тражи сличне себи да са њима настави стварни живот. Као у култном роману Ричарда Метисона „Ја сам легенда”. Овај јунак је потпуно сам и живи дању, јер ноћу излазе вампиризмом заражене сподобе, некадашњи људи. Алегорија за његову различитост је јасна, вампири су метафоре за људе масе и популизма, издвојени човек је угрожен.

Европа је пред новим испитом зебње, а страховима је била склона током своје историје, како је то у својој старој студији „Страх на Западу, од 14. до 18. века” доказао Жан Делимо. Европљани су се плашили мора, страног и непознатог, од будућности, ноћи и духова, а у доба када је од куге страдало и 40 одсто становника неког града плашили су се и ваздуха који удишу. Тада су обавезно тражени кривци за заразу, и обично су то били они који су другачији, по пореклу или начину живота, странци, путници. Међутим, нема бојазни за садашње Европљане који, свесни свога богатог културног наслеђа, свако искушење карантина и епидемије виде као још једну животну метафору, као могућност да у мраку креирају светло.