Завирите у себе и пробудите скривени таленат

„Недаћа је јака покретачка снага”, максима је којом су се одвајкада водили уметници. И у току пандемије изазване вирусом корона њима не мањка стваралачког елана.

– Научила сам да плетем, а сад су на реду лекције клавира. Иако немам овај инструмент, вежбам уз помоћ апликације на телефону. Радујем се мирису домаћег хлеба и ручку који није с ногу. Ово је само део садржаја којим испуњавам дане од увођења ванредног стања – каже песникиња Слађана Бранислава Бушић. Она је награђена „Матићевим шалом” за збирку поезије „У уху дух (а/у)”. И у овим новонасталим приликама пише свакодневно и нада се да ће постати хроничар времена у коме ће радост бити циљ и смисао живота.

Поетеса се присећа да је имала пет и по година када је почело бомбардовање.

– Две деценије касније осећам нешто мањи страх јер сам схватила да постоје ствари које нису у нашој моћи. На њих ми не можемо да утичемо. Снагу би требало да црпимо из смирености, а њу стичемо молитвом – истиче Бушићева.

Она се пита како је човек који је био толико моћан да згази муву и мрава, баца ђубре где стигне, посече дрво... сада спао на ниске гране и бори се за ваздух. Баш тај човек, према њеном опажању, уплаши се невидљивог вируса који односи животе. Наједном, вели песникиња, није битно да ли нешто имамо или немамо.

– Важно је само да преживимо. И преживећемо – констатује Слађана.

Време изолације, сматра она, прилика је да се посветимо себи и онима које волимо, ако нисмо у истом домаћинству – онда виртуелно.

– Прилика је да се исписују породична стабла и листају албуми, бележе приче. Схватила сам колико ми недостаје сваки облак и мирис шуме – истиче Слађана, која се као пасионирани читалац вратила руским класицима, а време је, открива, и за „Беснило” Борислава Пекића и „Чаробни брег” Томаса Мана.

– Ово је и шанса да се упознају и нека нова поетска имена. Читам „Муниципиум С” из пера Спасоја Јоксимовића, а на писаћем столу је и „Огањ” Анђеле Пендић – истиче песникиња и препоручује своју листу наслова: „Последњи траг Хипербореје” Шимона Цуботе, „Повремена попут викенд-насеља” Маше Сеничић, „Морфијум” Немање Драгаша, „Гнездо дечака” Бојана Кривокапића и збирке песама „Антикитера” Александре Батинић и „Смена” Петра Ракочевића.

Слађана саветује да у вечерњим сатима суграђани „на клик” могу ући у све галерије и позоришта.

– Ово је време згодно за чишћење куће, прозора, али и душе. Не само руку – кроз смех напомиње Слађана и додаје: – Ако вам недостаје корачање, шетајте укруг. Он је бескрајан.

У свом бескрајном уметничком простору је и вајарка и мастер дизајнер нових медија Тијана Мандарић. Сматра да је њеним колегама изолација неопходна док раде. То траје и по неколико сати дневно, а понекад и од јутра до вечери. Тијана тврди да се њен уметнички живот није много променио за ових неколико седмица, док се друштвени свео на куцање порука и телефонирање.

– Немам одређен план, пратим инспирацију и унутрашњи импулс па тако ујутру почнем да се бавим скулптуром, а ноћ дочекам правећи скицу или се наредна два дана посветим илустрацији, а у паузи мозаику – открива Мандарићева и наставља: – Поучена функционисањем природе, чији сам нераскидиви део, схватам да брзина адаптације на нове околности значи мој опстанак, али и уопште опстанак врсте. Придржавам се правила током пандемије, информисана сам, али скрећем пажњу са вести на нешто што ме испуњава и зато се не бојим. Ми одлучујемо јер увек постоје истовремено лепи и ружни догађаји, али ми бирамо чему ћемо дати своју енергију и шта ће нам бити у фокусу – сматра Тијана.

У духовном и психолошком смислу, према њеним речима, ово је време и за својеврсно огољавање, где јасно схватамо шта нам је у животу важно.

Кад није у атељеу, вајарка гледа научне емисије, а „батерије” пуни листајући албуме са егзотичних путовања на којима је била. Још су, како каже, живе и свеже боје и мириси Непала, обронци Хималаја…

– Ове драгоцене пустоловине призивам да ме подсете на живост јер знам да ће све ово проћи. Тако се оснажена вратим у стварност, у изолацију, и схватим да сам у Београду који волим и где су људи које волим, али сад без дружења и сусрета – објашњава вајарка. Њен закључак је да физичка одвојеност води већој колективној блискости и јачој емпатији јер смо сви у „истој кожи”.

– Будимо одговорни према себи, останимо у кући, али покренимо креативност. Може то бити певање, свирање, сликање, уређење баште, мајсторисање и размишљање. Пробудимо оно безбрижно дете у себи јер нам оно даје равнотежу. Призовимо радост јер то значи и јачи имунитет – саветује Тијана Мандарић.

За неке је управо музика пут до снажног имунитета, као и ведар дух какав поседује контрабасиста Александар Миљковић. Током ванредног стања он свакодневно држи онлајн наставу ђацима и студентима. У слободно време, кога има много више него пре ванредног стања, гледа филмове и спортске емисије, као и снимке старих утакмица. И мајци Оливери, која је радни век провела у болници „Бежанијска коса”, често притрчи у помоћ.

– Моја порука је да дане проведене у стану због заштите од вируса искористите тако што ћете радити оно што волите. И у малим кућним мајсторијама може да се нађе задовољство. У сваком од нас чучи неки скривени таленат, пробудимо га јер је ово прави тренутак за то – каже Александар Миљковић.