Обама – нови амерички производ

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 11. јуна – У вашингтонским радњама Европљани се распомамљују од куповина, јер им је због надмоћи евра над доларом овде све јевтиније, али се не устежу да се „испруже” за набавку најновијег хита, коме цена расте независно од курсева валута. Плаћају „колико треба” за значке, мајице, шоље и другу робу с ликом или именом Барака Обаме, финалисте трке за председника САД.

У његовом успону, многи странци виде и – похвалу самима себи. Да су били у праву кад су критиковали вашингтонску политику, јер је обећањима да ће „променити Вашингтон” илиноиски сенатор победио у страначком надметању.

Обама је нови амерички производ с тренутно понајвећом тражњом и у Америци и свету, сугеришу стручњаци за „вансеријске артикле”. Феномен је догурао дотле да је пољуљао уверења да „чуда не постоје”…

Редак статус

Још је, наравно, неизвесно да ли ће Обама успети да постане први црнац на челу Беле куће, али је већ успео у нечему што многим њеним шефовима није – да освоји наклоност јавне већине у свету. Док председник Џорџ Буш, на пример, управо шета Европом да би је при крају свог мандата бар донекле одобровољио после низа међусобних трзавица, Европљани се јагме за – Обамин мемоарски бестселер у коме налазе наду да „Америка може да буде боља него што је Буш оставља”.

Ако Обама дође на чело Америке поправиће њен годинама неповољан међународни имиџ па и односе у свету, нада је која, не увек чврсто поткрепљена, провејава у иностраним реаговањима после његовог тријумфа над фаворизованом Хилари Клинтон. Пристижу и признања Американцима да су гласањем за њега – пружили доказ да се смањују овдашња расна подвајања…

На делу је, рекло би се, не само локална „обаманија” него и „глобалообаманија” – глобализација „ефекта Обама”. Феномен је најупадљивији у Европи која је, како се оцењује, највише „антибушовска”. У њој је Обама „оличење доброг Американца”, што је редак неформални статус намењен изузецима као што је био председнички пар (шездесетих) Џон и Жаклина Кенеди.

Французи, Немци, Британци, Пољаци и многи други везују своје максималне и оригиналне наде, први пут после дуже времена, за једног председничког кандидата у САД (при чему реаговања подсећају, и без помињања и без ироније, на у Београду недавно лансирани слоган „Бараче Обама, буди увек с нама”). Али, како америчка кретања и даље прилично утичу на збивања у свету, овде се поставило и питање – хоће ли „Обамин случај” утицати и на смањивање расизма у другим земљама.

Не поричући битне разлике у коренима проблема, коментаторка „Вашингтон поста” данас сугерише да би било занимљиво да се види – да ли су и други крајеви планете спремни да, као Америка око Обаме, промене своје предрасуде према расним и етничким мањинама. Да ли ће се мењати, занима је, и Европљани, Азијати, Арапи, док је „сигурна” да би Африканци прихватили Обаму (чији је отац био Кенијац) такорећи као „свог председника”.

Подсећа, при том, на низ постојећих подозрења и обрачунавања. Па помиње – „кастински систем у Индији, познате арапске предрасуде према афричким црнцима, повремена пребијања афричких студената на улицама Москве, зазоре на улицама Варшаве и Прага према америчким црнцима, извештај УН о дискриминацији у Јапану”, чиме се надовезала на низ других овдашњих чланака о различитим степенима „дистанцирања и конфликтности” између западних Европљана и растуће имиграције са Црног континента и Азије.

Аналитичарка „Поста” издваја примере из Немачке. Каже да је тамошњи шеф дипломатије узвикивао Обамин слоган „Да, ми можемо”, али да је лист „Тагесцајтунг” на првој страници објавио снимак Беле куће уз наслов „Чича Баракова колиба”, што је парафраза наслова познатог романа, из средине 19. века, који критикује ондашње црначко ропство у САД.

Шире недоумице

Престонични дневник је претходно објавио више различитих реаговања из света на Обамин узлет. Цитирао је, при том, његову бабу у Кенији да је „одушевљена”, Индијку да је целу ствар доживела као „скоро чудо”, добродошлицу британског и јужнокорејског експерта новом америчком феномену, зебњу у Пекингу да би демократска администрација могла да отежа увоз кинеске робе у САД, руског парламентарца да „Обама, за разлику од Мекејна, није оптерећен хладноратовским фобијама”, студента из Каира да му „Обама личи на Египћанина”, наде Иранаца и Латиномаериканаца да ће доћи до „позитивне промене” у приступу Вашингтона, као и бојазни Израелаца да би Обама (који се потрудио да такве зебње отклони) био „превише мек” према Техерану. У Ираку је доживљен, по рапорту „Поста”, мешовито – једни поздрављају, а други критикују Обамину спремност да убрзано тамо смањи амерички војни ангажман пре „завршеног посла”…

Овако или онако, тек Обама је добио третман глобализоване личности. Нема се утисак да је он томе тежио – махом се посвећује предлозима за решавање домаћих проблема, као што су економска посртања. Локална искушења су, додуше, повезана са ширим недоумицама: каква је реална улога Америке у свету и света у њој, као и узајамног утицаја промена, постојећих и могућних, на обе те стране.