Пролећна какофонијска драма

Остала сам код куће. Ванредно стање пред највећим актуелним глобалним проблемом – вирусом корона. Свеједно, притискају ме искушења и бриге о започетим кустоским пословима. Тако, цртице у роковнику подсећају на амбициозне мартовске планове и њихову осујећеност, на Ниш и на 9. и 10. март и постављање и отварање великог пројекта „Отисак времена – 70 година рада Графичког колектива”. Изложба је 11. марта затворена као и пратећи програм. Иста судбина задесила је и Конкурс за Мајску изложбу графике која је у новим околностима трансформисана у виртуелно издање, почиње разговор за „Политику” Љиљана Ћинкул, историчарка уметности и уметнички директор Графичког колектива, која је радо пристала да са нама подели своја размишљања о животу под мерама у којима смо се нашли.

Додајући да је узнемирена, али да настоји да енергију усмери ка конструктивним активностима између галеријске и критичарске праксе и да има што мање празног хода, она наглашава још једну бојазан – у новим економским и друштвеним околностима, велика је опасност одлагање репарације нове галерије Графичког колектива коју чекају обимни административно-финансијски-грађевински радови.

– Утисак је да старинска поука „стрпљен спасен” није више одржива јер се друштвена клима радикално мења. Kоји су механизми потребни да бисмо сачували дозу оптимизма, здраво расуђивање и емпатију – пита наша саговорница и нуди неке одговоре, постављајући истовремено и нова питања:

– Kомуникација посредством друштвених мрежа права је срећа, продужени облик живота у ванредним околностима, виртуелна форма која својим различитим тоновима рестартује осетљив психички систем. Недавно сам примила СМС: „Молим те, проследи коме год можеш, без обзира на то знају ли или не талијански. Од прегледа овог видеа, болница у Бергаму, која је на измаку снаге, добиће новац.” И не само овако драматичне поруке подсећају на нашу земаљску мисију суочену са хорором. Исто тако, ово време вируса корона својим непознаницама повећава наш страх од неконтролисаног страха. Свеједно да ли је страх ирационалан или оправдан, његово дејство зависи и од профила личности и индивидуалних капацитета талента да се рационално обради та интензивна и постојана претња са којoм интензивно живимо неко време. Политичари свој страх дефинишу кулминирајућом реториком: „Треба нам гвоздена дисциплина” или „Број мртвих ће у наредним данима расти геометријском прогресијом”, усађујући још дубље наш неспокој и пресију. Па како преживети ову пролећну какофонијску драму кад осећамо срдиту немоћ, бес, тугу, а полуинформације постају извор стреса и обмане?

Откривајући нам интимни детаљ – да је давно била тешко болесна и да је тада месецима (уз своју бебу) лечена у стану – она каже да је ова ситуација подсећа на то несрећно време које додатно мери мартовским почетком бомбардовања 1999 (које је лакше подносила, чак је тад било и хумора и псовки), њујоршким 11. септембром, а ове сезоне и вирусом корона.

– Егзистенцијални немир је присутан, поводи су многи, најприроднији кад је део породице на другом континенту. Животне вештине савлађујемо, а критичко мишљење прати свакодневне и креативне мотивације. Флуидни инстинкт преживљавања црта своје дневне и ноћне лавиринте. Спас у свету књига, изабраним радио и ТВ програмима, интернет презентацијама, пријатељским разговорима. И радост четвороножног љубимца Тота. Проверене и корисне радне терапије су и сређивање полица са књигама, одећом, архивом, биљкама по тераси, па и евалуација планова – каже на крају Љиљана Ћинкул.