Тифус усмртио сликарку Надежду Петровић

Данас када се наши лекари, медицинске сестре и техничари, и још много других људи, боре против застрашујућег ковида 19, подсетимо се и на време од пре 105 година када се једна од најзнаменитијх српских жена, сликарка Надежда Петровић,  подстакнута љубваљу према домовини, као болничарка, прикуључила српским борцима у Првом светском рату. Након успеха српске војске у Церској бици у августу 1914. године, аустроугарска војска кренула је у жестоку нову офанзиву. Пред најездом непријатеља српска војска била је приниђена да се повуче из Срема. Надежда је као болничарка на фронту била очевидац великих српских страдања. Иако је била позната као храбра жена која је стојички све подносила, њу је битка на Мачковом камену страшно погодила. О томе је у писму својој породици у септембру 1914. године написала:

„Борбе вођене на Мачковом камену биле су  борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука, пет потпуковника из деветог, четвртог прекобројног, четвртог првог и другог позива и 64 официра из Осамнаестог пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има јединица које су бројале  450 а пале на 120 бораца. Рањеника смо имали 4 000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам нервну кризу. Када су нам одједном донели двадесет официра тешко рањених, бејах скамењена. Сместила сам их у велики шатор и отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили. Један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: „Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше”. Господе зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију. Ниједан рат наш прошли не пружаше нам толико јада и страхоте. Мачков камен ипак паде, после свијух напора наших, у руке Аустријанцима. Морадосмо се повући, јер нам је претила опасност да нас све заробе. Рањене официре сместили смо у ваљевску болницу”.

После Сувоборске битке Ваљево је напала епидемија пегавог тифуса. Болест је усмртила многобројне војнике, лекаре, болничаре и цивиле. Крајем марта 1915. године заразила се  и Надежда Петровић, која је радила као болничарка у Инфективној болници, у којој је после седам дана, 3. априла 1915. преминула.

Јован Поповић