Писац, глумац и „француска срамота”

Како бисмо знали да је некадашњи француски председник Франсоа Оланд наручио отмицу Мишела Уелбека да би спречио овог писца и филозофа да се кандидује на председничким изборима и евентуално победи? Како бисмо сазнали да габаритно тело глумачког великана Жерара Депардјеа није последица дебљине већ његових огромних унутрашњих органа и још успут добили и увид у главни разлог зашто он толико воли Путина? Како бисмо открили и то зашто један део француске јавности Уелбека и Депардјеа сматра „највећом француском срамотом”?

Одговоре на ова и низ других „шкакљивих” питања, међу којима је и оно о Уелбековом веровању у реинкарнацију, тачније – у васкрсење тела после смрти, проналазимо у филму „Таласо” („Thalasso”) француског сценаристе и редитеља Гијома Никлоа. У тој симпатичној творевини која у потпуности оправдава потребе постојања мокументарног филма – псеудодокументарне комедије пародије, тог поджанра псеудодокументарног филма илити (свесно) лажног документарца. „Таласо” је управо један од таквих. Уз то је и својеврсни наставак његовог такође лажног документарца „Отмица Мишела Уелбека” из 2014. године, у којем се популарни писац прославио и као глумац.

У „Таласу” пратимо шта се и како догађа пет година касније, с тим што Никло сада Мишелу Уелбеку придружује Жерара Депардјеа, који такође игра самог себе. И то је забаван, духовит, на тренутке чак промућуран судар два титана. С једне стране је Мишел Уелбек попут крхког и телесно ситног вилењака, а са друге Жерар Депардје попут каквог доброћудног џина. Депресивна хиперлуцидност у, никотином и алкохолом, измученој фигури писца интелектуалца који не живи у свом телу насупрот добродушности, апетита за вино и животне силе те огромне фигуре француске и светске кинематографије. Занимљив и неуобичајен спој. Главни извор свих карикатуралних, сатиричних, комичних и на тренутке веома смешних рукаваца Никлоове филмске приче.

Никло је Уелбека и Депардјеа спојио случајним сусретом у спа-центру у Кабуру (градићу на атлантској обали), познатом по таласотерапијама морском водом. Ту се осим здравствених „тортура” догађају и сва вербална чудеса на многе животне, интимне, здравствене, филозофске, религијске, па и друштвено-политичке теме. Пред гледаоцима се отвара нека „откачена” врста Мановог „Чаробног брега” или сабијена, и наравно слабија, верзија Сорентинове „Младости” (и радња романа и радња филма смештена је у велнес центар у Давосу), у сваком случају дијалошки интригантна. И дубља и даља од пуке филмске разбибриге на коју, на први поглед, личи.

Јесте да је све што се изговара у Никлоовом филму производ фикције, али је много тога толико блиско реалности и стварним личностима главних јунака – њиховим врлинама и манама, животним, па и политичким ставовима и контроверзама, да се гледалац лако „упеца” у ту бачену мрежу лажног документарца, уживајући у благодетима гротеске и фарсе и силних доза самоироније.

Уз славне јунаке Никло у причу уплиће и Уелбекове бивше отмичаре и старе родитеље главног од њих, а главна интрига и јесте у томе што је осамдесетогодишња мајка отишла од куће, сматрајући да има право да последње године живота проживи у љубави са својим упола млађим, новопронашлим партнером. Пред таквом женском одлуком и сва бахатост и кримогеност Уелбекових бивших отмичара, „Оландових плаћеника”, пашће на колена и сва мушка хипокризија показаће се на извол'те...

И тако редом, до изненадне појаве Силвестера Сталонеа са машинком. Какве везе Слај има са таласотерапијом и јунацима овог филма? Па, има. Оно јесте да је та веза чудна, али се Гијом Никло потрудио да је изгради и оправда, отварајући тако још једно поље за фарсу и смех.