Pisac, glumac i „francuska sramota”

Kako bismo znali da je nekadašnji francuski predsednik Fransoa Oland naručio otmicu Mišela Uelbeka da bi sprečio ovog pisca i filozofa da se kandiduje na predsedničkim izborima i eventualno pobedi? Kako bismo saznali da gabaritno telo glumačkog velikana Žerara Depardjea nije posledica debljine već njegovih ogromnih unutrašnjih organa i još usput dobili i uvid u glavni razlog zašto on toliko voli Putina? Kako bismo otkrili i to zašto jedan deo francuske javnosti Uelbeka i Depardjea smatra „najvećom francuskom sramotom”?

Odgovore na ova i niz drugih „škakljivih” pitanja, među kojima je i ono o Uelbekovom verovanju u reinkarnaciju, tačnije – u vaskrsenje tela posle smrti, pronalazimo u filmu „Talaso” („Thalasso”) francuskog scenariste i reditelja Gijoma Nikloa. U toj simpatičnoj tvorevini koja u potpunosti opravdava potrebe postojanja mokumentarnog filma – pseudodokumentarne komedije parodije, tog podžanra pseudodokumentarnog filma iliti (svesno) lažnog dokumentarca. „Talaso” je upravo jedan od takvih. Uz to je i svojevrsni nastavak njegovog takođe lažnog dokumentarca „Otmica Mišela Uelbeka” iz 2014. godine, u kojem se popularni pisac proslavio i kao glumac.

U „Talasu” pratimo šta se i kako događa pet godina kasnije, s tim što Niklo sada Mišelu Uelbeku pridružuje Žerara Depardjea, koji takođe igra samog sebe. I to je zabavan, duhovit, na trenutke čak promućuran sudar dva titana. S jedne strane je Mišel Uelbek poput krhkog i telesno sitnog vilenjaka, a sa druge Žerar Depardje poput kakvog dobroćudnog džina. Depresivna hiperlucidnost u, nikotinom i alkoholom, izmučenoj figuri pisca intelektualca koji ne živi u svom telu nasuprot dobrodušnosti, apetita za vino i životne sile te ogromne figure francuske i svetske kinematografije. Zanimljiv i neuobičajen spoj. Glavni izvor svih karikaturalnih, satiričnih, komičnih i na trenutke veoma smešnih rukavaca Nikloove filmske priče.

Niklo je Uelbeka i Depardjea spojio slučajnim susretom u spa-centru u Kaburu (gradiću na atlantskoj obali), poznatom po talasoterapijama morskom vodom. Tu se osim zdravstvenih „tortura” događaju i sva verbalna čudesa na mnoge životne, intimne, zdravstvene, filozofske, religijske, pa i društveno-političke teme. Pred gledaocima se otvara neka „otkačena” vrsta Manovog „Čarobnog brega” ili sabijena, i naravno slabija, verzija Sorentinove „Mladosti” (i radnja romana i radnja filma smeštena je u velnes centar u Davosu), u svakom slučaju dijaloški intrigantna. I dublja i dalja od puke filmske razbibrige na koju, na prvi pogled, liči.

Jeste da je sve što se izgovara u Nikloovom filmu proizvod fikcije, ali je mnogo toga toliko blisko realnosti i stvarnim ličnostima glavnih junaka – njihovim vrlinama i manama, životnim, pa i političkim stavovima i kontroverzama, da se gledalac lako „upeca” u tu bačenu mrežu lažnog dokumentarca, uživajući u blagodetima groteske i farse i silnih doza samoironije.

Uz slavne junake Niklo u priču upliće i Uelbekove bivše otmičare i stare roditelje glavnog od njih, a glavna intriga i jeste u tome što je osamdesetogodišnja majka otišla od kuće, smatrajući da ima pravo da poslednje godine života proživi u ljubavi sa svojim upola mlađim, novopronašlim partnerom. Pred takvom ženskom odlukom i sva bahatost i krimogenost Uelbekovih bivših otmičara, „Olandovih plaćenika”, pašće na kolena i sva muška hipokrizija pokazaće se na izvol'te...

I tako redom, do iznenadne pojave Silvestera Stalonea sa mašinkom. Kakve veze Slaj ima sa talasoterapijom i junacima ovog filma? Pa, ima. Ono jeste da je ta veza čudna, ali se Gijom Niklo potrudio da je izgradi i opravda, otvarajući tako još jedno polje za farsu i smeh.