Време чишћења

Ликовни уметници навикли су на стварање у осами те већини изолација не пада тешко. Тешкa је, међутим, криза изазвана вирусом корона. Сва дешавања резултирала су губљењем готово свих послова што је уметнике, поготово слободне, довело до руба егзистенције. Утешно је то што су сва уметничка удружења заједно упутила апел држави за помоћ. Надам се да ће стићи. Пажљиво слушам председника, рекао је да новца има, каже у разговору за „Политику” Вукица Микача, уметнички фотограф, добро позната по снимцима наших славних личности из света културе, упечатљивим фотографским анализама њихових карактера, често објављиваним и излаганим на поставкама које су нам причињавале много задовољства.

– Kад дођу овакви ванредни дани, кад је бомбардовање, кад је ратно стање, међу првима страдају култура и уметници. Они нису фудбалери и тајкуни, немају залихе. Многи су имали дилему да ли у изолацији да вајају, сликају, пеку керамику, да купе глину, боју, глазуру или још неки џак кромпира... И тако целог живота. Борба! – додаје Микача која је своје радове излагала у Београду, Њујорку, Риму, Цириху, Лиону, Солуну, Атини...

У мају је требало да има изложбу у Торонту и да учествује на фестивалу фотографије у Отави, али је због пандемије вируса корона све одложено. Уместо тога, и она је, као и многи други, у кућној изолацији, а у овој деликатној ситуацији, каже, разговара са собом, сагледава шта је све у каријери урадила, да ли је могло боље, да ли је паметно то што је слободан уметник, да ли је учинила свет бољим.

– Вероватно да, као и већина уметника. Не знам ниједног уметника на свету да је почео рат, смислио неко зло да науди човечанству. Опет, да би неко приметио да је уметник присутан, мораш да вриштиш, да се исечеш, да крвариш, да лежиш на леду, да узмеш огроман хонорар, паметно, да те виде да си ту! Марина Абрамовић је пророчански своју ретроспективу назвала „Чистач”. Ево, дошао је да почисти планету. Нема аутомобила, ишчистио се ваздух, људи су по градовима продисали. Надам се да ће и зли, бахати људи схватити да треба да се прочисте. Да нас не повуку све у пропаст. До тада бодримо мајке и очеве од осамдесетак година да остану у кући јер они су ти који од својих пензија издржавају своју децу, слободне уметнике од 30 до 55 година – додаје уметница фотографије, чији су радови у колекцијама Музеја примењене уметности, Музеја позоришне уметности Србије, УДУСА...

Наша саговорница време у којем живимо описује овако:

– Ово су дани стрепње, борбе, ишчекивања, свакодневних вести о смрти, неверице, заједништва, преиспитивања, солидарности, стрпљења, дивљења, бриге, чуђења, пријатељства, сумње, саосећања, дисциплине, изолације... Све ово осећам и сама и намећу се питања. Kолико дуго ће ово трајати? Шта после? Шта ће бити с нама? Шта ће бити с планетом? Очигледно је да се она побунила против бахатих, себичних, бесвесних људи, који је трују и разарају сваки дан. Човек је себи непријатељ.

Микача наглашава и то да смо се ми овде и читав свет нашли неочекивано (или очекивано?) у истој несрећи, светској мега-хаварији изазваној нечим тако сићушним као што је вирус корона. То је, каже, моћ која обара људе, затвара границе, спушта авионе, збуњује лекаре и државнике, руши системе, гуши културу, прети, изолује, затвара човечанство у куће. Она посебно аплаудира јунацима наших дана – лекарима и медицинском особљу !

– Аплаудирам им свако вече. Нашима и онима у напаћеној Италији, Шпанији, Њујорку... Јунаци наших будућих дана, кад борба с вирусом утихне, биће психијатри и уметници. Да бисмо били људи, није довољно само нахранити тело. Потребан нам је и одлазак у галерију међу слике и скулптуре, потребно нам је песничко вече, позориште и жива реч, мирис костима и сценографије, потребни су нам балет, опера, филхармонија, концерт, глас, песма... Потребан нам је лекар за душу. Уметник. Важан као и лекар за тело.