Мисионари

Завршна изјава, усвојена на самиту ЕУ и САД на Брду код Крања, разоткрива какву су судбину Брисел и Вашингтон наменили западном Балкану. Похваљен је „напредак Србије” кад је реч о придруживању НАТО-у и ЕУ, а скуп је у вези са Косовом (државом равноправно третираном, уз бок Хрватској, БиХ, Македонији и Србији) потврдио да ће ЕУ и САД „подупирати стабилност и безбедност Косова и његовог регионалног повезивања”. Споменута је помоћ „привредном и институционалном развоју” Косова, као и приликом „извођења глатког прелаза са Унмика (мисије УН) на Еулекс”. У организацији словеначког председавања Унији наглашено је и да „ЕУ поздравља сарадњу САД у мисији Еулекс”.

Све то одише мисионарским духом који од Америке полако преузима Европска унија. Иако је Косово, формално, под управом Уједињених нација, поменута изјава представља ЕУ као суверену власт која допушта Вашингтону да учествује у мисији на Косову, иако Еулекс нема дозволу УН и готово трећина држава Уније сматра да у Резолуцији 1244 СБ УН нема основа за то да Еулекс одмени Унмик.

Слично се понавља с положајем Србије без Косова. Иако је „евроатлантске” у последње време заменила кованица „европске интеграције”, ЕУ и САД су одлучиле на Брду да је за Србију улазак у НАТО безмало готова ствар. И то упркос чињеници да у Србији није ни отворена озбиљна расправа о чланству у НАТО-у.

ЕУ која је донедавно, за разлику од САД, високо вредновала међународно право, овим закључцима (за које се шеф словеначке дипломатије хвали да су добрим делом плод словеначког председништва ЕУ) подсећа на САД у раној фази владавине одлазећег председника Буша. Није тајна да чланство у НАТО-у није услов за улазак у ЕУ. Државе попут Шведске, Финске, Аустрије, Малте или Кипра нису у НАТО-у, иако су чланице Уније.

Гурање Србије у НАТО заправо олакшава посао ЕУ и омогућава „глатко преузимање” дизгина на Косову, без обзира на проблеме на које је у Порторожу упозорио Анти Хаикио, из Групе за планирање Еулекса, признавши да је сада на Косову 10 пута мање припадника Еулекса него што је било планирано, те да мисија муку мучи, јер јој „све недостаје” – од канцеларија, преко писаћих столова, до компјутера, возила, кревета… И то је разлог што се чека на одлуку генералног секретара УН, јер би Бан Ки Муново писмо – позив Бриселу да пошаље Еулекс – не само заобишло Савет безбедности и „премостило” Резолуцију 1244, него и покрило све трошкове европских полицајаца, цариника, тужилаца и судија, спремних да заузму место Унмика. Хаикио тврди да ће се то десити – најкасније септембра.

Суштину „ароганције моћи”, коју према овом делу Балкана исказују ЕУ и САД, давно је карикирао амерички сенатор Вилијам Фулбрајт, присетивши се три скаута који су известили вођу да је добро дело, учињено протеклог дана, било превођење неке старице преко улице. „Фино”, казао је вођа, „али зар сте сва тројица морали да чините исто дело?”

„Али”, узвратили су скаути, „она није хтела да пређе улицу!”

Познато је како су завршиле многе америчке мисије принудног „цивилизовања” и „грађења нација” – трагично. ЕУ би из те неславне (америчке) прошлости могла понешто да научи и поштеди нас непотребног мисионарства.