Први мај без радничке класе и традиционалног уранка

Чикашка побуна радника угушена је крви, али је тај први мај 1. мај 1886. остао један од најважнијих датума у светској историји. Амерички идеолошки освешћени другови, исцрпљени ужасним условима рада, захтевали су осмочасовно радно време и хуманији однос послодаваца. Полиција није имала такву класну свест. Пуцала је у демонстранте. Убрзо је бунтовне синдикате преузела мафија, тако да су њихова права заступале италијанске и ирске породице, у дилу са власницима средстава за производњу.

Једно од радничке деце био је Алфонс Габријел Kапоне. Отац му је био берберин, а мајка шваља. Млади Ал Kапоне није имао склоности ка одбрани радничких права, већ се прилагодио законима тржишта усред велике депресије. Постао је шеф чикашког подземља и краљ прохибиције. Чикаго је, уместо родног места светске радничке револуције, постао симбол гангстера и шверцованог вискија.

О великом радничком устанку није снимљен ниједан велики филм, о Ал Kапонеу на десетине. Ваљда је Холивуд желео да сакрије где је клицала револуција, а сужњи гинули за њу.

Идеја побуне „презрених на свету” се, међутим, проширила тамо где је Kарл Маркс најмање очекивао. Победом бољшевика у царској Русији и стварањем Совјетског Савеза, 1. мај постаје једна од најважнијих тековина Црвеног октобра. Извозом револуције, стигао је и код нас. О тој епохи последње три деценије говори се са подсмехом, па се махом шале с иконографијом некадашњих фабрика градова са подшишаним травњацима, управним зградама које су подсећале на свеже окречене затворе, испред којих би стајао билборд са набилдованим шљакером у радничком комбинезону и табелом са цифрама из новог петогодишњег плана с подсећањем на прошлогодишње оборене рекорде у производњи. Сваке године, за 1. мај, у фабрике би стизао шеф градског или републичког комитета, деца у пионирским марамама певала су револуционарне песмице, а комитетлија би набацио неколико фраза о индустријализацији и извозу.

Пажљиво би га слушао превејани чича с пивским стомаком, који је прошао све опаке партијске и привредне школе, пресекао црвену врпцу и свечано отворио нову покретну траку. Можда ти типови нису били нарочити стилисти, али и поред такве водвиљске иконографије, индустрија је била све, само не комедија. У освит крвавог грађанског рата и почетка турбо-капитализма, крајем 1989. године, Србија је имала 1,1 милион индустријских радника.

Ако су за ишта криви, црвени су погрешили што су развијали домаћу ауто-индустрију. Масовном куповином нових „фића”, радници су осетили дашак буржоаске декаденције, па су за првомајске празнике, уместо да их славе у оделима, носећи заставе на градским трговима, кренули са породицама на излетишта. Тако настају првомајски уранци који прослави Међународног празника рада одузимају идеолошки карактер и претварају га у својеврсну радничку славу, са много гостију. Без присуства свештеника. Kако је с временом радничка класа нестала у цунамију транзиције, која вечно тече, те има све одлике револуције, али у обрнутом смеру, јер се друштвено богатство прелива у џепове стотинак породица које постају власници како државе, тако и средстава за производњу, наследници трудбеника у 1. мају виде једини дан који их подсећа на срећнију прошлост. Отуда такво масовно ходочашће младих на уранке који се претварају у масовне журке и роштиљијаду, уз дим, музику и углавном, неурачунљиво понашање. Наравно да омладина не пева Интернационалу, већ народњаке. Првомајски уранци, парадоксално, постају све масовнији, како радничка класа нестаје, као да презрени у Србији тиме исказују свој неартикулисани бунт, заливајући га, махом, млаким пивом.

Kо би их, уосталом, организовао у идеолошки свесну масу? Левичарске партије су задржале само своје програме на хартији или на страначким сајтовима, али се, све редом, баве оплођивањем капитала. Од Маркса су најбоље савладали лекције о стварању екстрапрофита. Синдикати су маргинализовани или поткупљени и њихова активност се базира на кратким и неразумљивим саопштењима која шаљу новинским агенцијама.

Масовност првомајских уранака је последњих година толико велика да би ходочашће овога викенда могло да угрози здравље читавог становништва у доба короне. Интересантно је да ни лидери дела опозиције који траже укидање полицијског часа  ̶  као да су одједном постали Енгелси – и власт која је свесна нервозе грађана услед драстичних мера забране кретања, не примећују револуционарни потенцијал првомајских уранака. Kао што су слепи код очију и наследници некадашњих власника за производњу. Они би само да заложе роштиљ, осунчају се и пусте музику.

Постоји ли некакав анонимус, политички егзотик, који верује у светску револуцију, у правилну расподелу друштвеног богатства, у смрт капитализма и у идеју о три осмице као животном идеалу сваког човека чији је мозак већи од трешње? Дише ли негде око нас заблудели ратник интернационализма кога не прислушкују, у кога не сумњају и кога нико неће моћи да контролише? Постоји ли потенцијални лидер радничко-сељачких маса који је само човек сенка, кога не поседују ни службе, ни мултинационалне корпорације, ни Џеј Пи Морган Чејс банка? Чак и да постоји, гледали би га као да је попио гајбу пива на екс. Зато је 1. мај, заправо, парастос за радничку класу!