Паклена шећерлема Америке

УОЧИ ПРЕМИЈЕРЕ 

Од нашег дописника 
Вашингтон – Када је „Бога пакла” (премијера овог комада заказана је за сутра у Атељеу 212) требало поставити на њујоршку сцену, пред саме председничке изборе 2004, Сем Шепард, последњи каубој међу писцима, натерао је редитеља, глумце, шминкере и костимографе да у разоткривању америчких имиџа, митова и маски, заједно са њим раде готово за џабе. Није никада ни крио да се глумом, сценаријима, и писањем текстова у холивудским филмовима бави само да би „имао од чега да живи”, а да су му даске једина права животна преокупација.

 На њима је у претходних 40 комада (иако номинован, никада није добио Оскара, али је за „Погреб детета” добио „Пулицера”) из шарки силовито избацио капију америчког расцветаног дома. Иза врата је пронашао очеве и синове, мајке и кћерке, ујаке и тетке, миксере и тостере, веш-машине и фрижидере, кредитне картице и чекове, виски и чипс… Сви су они летели и лупали се у смућканом разбијеном свету онога што се споља пред расцветаном фасадом зове америчка породица. Али ту највишу клиширану вредност у моралној хијерархији, Шепард је, као торту са много кора, расекао и расцепкао, исфиловао је вишеспратним наслагама фрустрације: никад довољно новца, секса, амбиције, оружја, насиља, јела…

Шепард те ликове бриљантно (по преовлађујућој оцени критике), не штедећи ни хумор, ни катаклизмичке опомене, ни жуч, ни бекетовски апсурдне дијалоге, сервира на малим сценама Њујорка, Сан Франциска, Бостона, Вашингтона… Али величанствене химере америчког мита које под уметничким пером испаравају у неопипљивим димним праменовима, с годинама су се смањивале димензионално. У „Богу пакла”, који је премијерно изведен у једном малом њујоршком Студију за школу драме на Гринич Вилиџу октобра 2004, амерички идеал усукао се на четвртасти колачић глазиран шећером обојеним у плаво-црвено-белу звездасту и штрафтасту америчку заставу. Читава земља претворена је у ту мајушну шећерлему, артикал за продају, рекламу, потрошњу. Ако се посветите трагању да схватите, шта би још ова слатка маштарија требало да представља, то је већ непатриотски горко. Подобније и удобније је уживати, купити и прогутати звездано штрафтасти колачић… Не приметити да је продавац, у ствари, злогласни трговац људским животима.

Сви паклени бизнисмени

Но, иако је у „Богу пакла” препозната осуда рата у Ираку, републиканске агресије на цео свет, тортура коју „добри момци” изводе над „злим терористима” у ћелијама Абу Граиба, Шепард је после премијере одбио да се укључи у последње дане председничке кампање.

Сви они, и републиканци и демократи су бизнисмени, „Бог пакла” није ни о једнима ни о другима. Они, нека се носе…Ја не гласам, ја пишем комаде, рекао је Шепард, када су га на типичан новинарски начин упитали да „конкретније” одреди поруку свог новог дела. Да је за тренутне брзометне потребе (у данашњем свету све се своди на брзометно конзумирање) сажваће и каже да ли је мислио на Буша или на Керија, на републиканце или демократе…Можда би, да је именовао продавца шећерлеме, боље прошао, боље би се и сам продао. Али то није у његовом стилу.

Дејвид Коринс као сценограф првог њујоршког извођења „Бога пакла” пре четири године, направио је од позорнице одмах препознатљиву „Шепардову земљу”. Чиста фармерска кућа, дотерано исхеклана, па ипак, нешто ту хармонију средњег запада руши од почетка. Неке биљке су ненормално ижџикљале, нешто говори да кров прокишњава. У миран амерички дом улазе злослутни звуци. Тешко је наћи нешто што звучи и изгледа више амерички од ове тихе, постојане самодовољности. Па ипак, испоставља се да су они, они који још увек живе на фарми и од фарме последњи ретки примерци своје врсте. Јер, влада плаћа свим њиховим комшијама да се ману тих послова. Како је сценографијом наговештено на самом почетку, хармонија ће бити разбијена доласком наметљивог уљеза из администрације…

Одавно се Шепард припремао да напише причу о мирном брачном пару на средњем западу, чији живот постаје пакао доласком незваног госта са стране. Никако му није то полазило за руком, док му се у глави није створио лик мистериозног ултрапатриоте Велча (Тим Робинс), заљубљеника у плутонијум. То је један од оних случајева да не можеш да испишеш причу, док не створиш главног (анти)јунака, рекао је аутор. 

Хладни рат је био бољи

„Како ми дубоко недостаје хладни рат”, поверава се амерички домаћин у овом носталгично отрежњујућем урнебесном удару који можда боље од америчке, разуме инострана публика.

Шепард је лично искусио хипокризију америчке идиле и пре 11. септембра. Отац му је био војник, а потом пијанац, у породици су се дешавале свађе и туче. Волело се оружје иако су се проповедале идила и хармонија. Захваљујући оцу „успео сам да схватим војнички менталитет. У њему постоји апсолутна вера у насиље како би се наметнула туђа воља”.

Много пута је рекао да најбоље ствара док путује а не зна где ће да стигне. Кад једном себи одреди циљ, вечити путник престаје да ужива у друму. Познато је да има страх од летења, али да воли земљу, нарочито на средњем западу. Овај амерички одметник, који је у младости мењао жене и пријатељовао са многим звездама (Бобом Диланом на пример), садашњу супругу Џесику Ланг упознао је још осамдесетих. Са њом има двоје деце и живи повучено на ранчу у Минесоти. Тек понекад појави се на елитним партијима у неком већем граду. И тада међу „Армани” оделима и сјајним тоалетама одскаче својом кожном црном јакном, ролком, и незаинтересованим погледом. Иако је у уметности засијао разоткривањем америчких митова, онај о њему и даље је аутентичан. Остао је донекле загонетан, што је за данашњу публику најбољи магнет.