„Сиви дом” улепшан уметношћу

Штићеници крушевачког „сивог дома” однедавно имају само једну поруку – срећан крај је могућ и ми смо ти који га стварамо. Уверили су се у то док су с Марином Ковачевић, директорком Института за перформативне уметности и социјални рад (ЦРИ) и докторанткињом Факултета драмских уметности, глумили Зевса, Хада, Орфеја, Еуридику, Ареса и осмишљавали завршетке митова који, у њиховом извођењу, нису били трагични. Мењали су карактере јунака, учили о животу, исправљали судбине с поруком како бити бољи…

– Позоришна представа рађена са штићеницима Васпитно-поправног дома у Крушевцу „О боговима, херојима и осталим витезовима” настала је на радионицама креативног писања и изведена је у Дому омладине Београда. Штићеници су имали прилику да вербализују осећања, пишу поезију, да упознају грчке митове, одаберу најинтересантније за проучавање и интервенишу на њивом садржају. Глумили су богове Зевса, Хада, Орфеја, Еуридику, Ареса и осмишљавали крај који у њиховом извођењу више није трагичан. Радионице креативног писања су им пружиле могућност да испоље машту и осећања, да утичу на митове, осмишљавајући другачији крај и то с поруком како решити сукоб између добра и зла. Поред играња кроз глуму, они мењају карактере јунака, уче о животу, исправљају судбине које у њиховом извођењу нису трагичне, што је порука за њихов стварни живот – срећан крај је могућ и ми га креирамо. Упоредо с радионицама креативног писања, у Дому су се одржавале и радионице цртања графита и мурала, као и радионице рада са псима из азила „Шапа спаса” који припада овој установи – каже Ковачевићева за „Политику”.

Све што је урадила са штићеницима ВПД, Ковачевићева је преточила у документарни филм „Шта се десило са оном малом девојком” који би ускоро требало да буде премијерно приказан. Идеја филма је, како каже, да се јавност упозна с иновативним методама рада с изузетно осетљивом популацијом попут оне у крушевачком дому.

– Променили смо имиџ „сивог дома” који одавно није сив. Штићеници су муралима с мотивима природе оплеменили зидове дома културе ове установе, а с њима је радио уметник Бојан Вуковић, уз безрезервну и изванредну подршку Службе за третман ове установе. Малолетници који се налазе у дому раде и са псима, односно на њиховој дресури. Ради се о светски најуспешнијем пенолошком моделу ресоцијализације осуђених лица који је из Казнено-поправног завода Сремска Митровица, уз одобрење и подршку Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде, уведен у Васпитно-поправни дом у Крушевцу. Веома сам захвална подршци Управе ЗИКС-а и Министарству правде, Мисији ОЕБС-а, делегацији Европске уније и немачкој невладиној организација „Хелп” која од почетка ради на имплементирању ових идеја и прати унапређење програма – наводи наша саговорница.

Програм креативног писања и радионице сликања су дале одличан резултат, па је, како каже Ковачевићева, идеја да се уметношћу, муралима и графитима улепшају простор и време и у другим казнено-поправним заводима у Србији.

Представа са штићеницима КПД није једина коју је Ковачевићева урадила са затворском популацијом. Са осуђеницима Окружног затвора у Београду, по делу Достојевског „Записи из подземља”, направила је представу „Записи из ћелије број 12”, такође представу „Њена прича” са осуђеницама из женског затвора, представу „Алан Форд” и много других пројеката с овом популацијом. „Записи из ћелије број 12” су изведени 17 пута у највећим српским казнено-поправним заводима, али и за јавност у Дому омладине.

– По мотивима из представе снимљен је истоимени документарни филм који је премијеру имао на међународној конференцији у Њујорку у септембру 2016. године. Филм је после премијере кренуо на турнеју по америчким затворима, па смо га током 2017. и 2018. приказали у федералним затворима у Мичигену, Кентакију и Сен Квентину, као део програма рехабилитације за америчке осуђенике. На ово сам јако поносна. Поред тога што сам промовисала успешне моделе рада и третман поступања у српским затворима, у федералним затворима у Сен Квентину и Кентакију сам била едуканткиња њихових успешних програма. Један од њих је ресоцијализација осуђеника уз помоћ паса, као један од светски најбољих пенолошких програма у развијеним друштвима. Он се спроводи у само неколико америчких затвора, попут оних у Сен Квентину у Калифорнији и свега три затвора у Европи, од којих је један КПЗ Сремска Митровица. Оно што је сигурно најинтересантније јесте што је завод у Сремској Митровици једини на свету који има прихватилиште за псе у оквиру затвора и програм креативног писања на ове теме. Ни у једном погледу не назадујемо за америчким затворима у поштовању људских права. Они имају строжу хијерархију казни а ми имамо хуманији приступ – закључује Ковачевићева.

Kомандна љубав

У Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици присутан је програм ресоцијализације осуђеника помоћу паса. О овом пројекту, Марина Ковачевић је направила документарни филм „Команда љубав” који говори о вези коју пас и осуђеник остварују током изржавања затворске казне.